Институт за истраживање српских страдања у XX веку

субота, 05.12.2015. у 22:00 | Специјално за „Политику”

Док је пре педесет година на Балкану било неколико стотина исламистичких екстремиста, углавном оних у кругу око Алије Изетбеговића, данас из овог региона неколико стотина хиљада људи прихвата политички и идеолошки програм Исламске државе

Њујорк – Дебата о безбедности у Европи ће у будућности имати фундаментално другачији курс због стварање Исламске државе (ИД) у деловима Ирака и Сирије, мигрантске кризе и два терористичких напада у Паризу. Шенгенски договор ће можда бити тек прва жртва новонастале ситуације. Такође, постоји неколико разлога за раст европске забринутости за стање безбедности на југоистоку континента: такозвана „балканска рута” постала је главни транзитни коридор за мигранте, могућа је повезаности балканских кријумчара оружја са терористима у Паризу, а ту је и чињеница да оружју и муниција коришћени у оба овогодишња напада у Паризу, барем делимично воде порекло са простора бивше Југославије.

За политичаре, дипломате, и стручњаке за безбедност широм Европе, терористички напади у Паризу би требало да подстакну вољу за коначним обрачуном са мрежама ИД-а на Балкану, поготово због тога што нигде на континенту следбеници ове и њој сличних организација немају толико слободног простора за деловање. У септембру 2014. албански министер спољних послова Дитмир Бушати је признао да следбеници ИД-а имају своје кампове за обуку у тој земљи, а пре пар недеља министар безбедности БиХ Драган Мектић се јавно пожалио на чињеницу да у неким местима у Босни „не функционише правна држава. Те заједнице одбијају да признају овај правни поредак… Како је могуће да рецимо у Маочи успостављају своје страже, праве пунктове...”

Сведок, штампано издање | 3. новембар 2015.

Бојим се да је наша држава данас толико “избушена” да би национални програм успела да сачува у тајности

Све озбиљне и самосталне, истински независне државе требало би да имају и, по свему судећи, имају националне програме.

Иза националних програма морају и треба да стоје државе и владе.

Национални програми морају бити састављени на основу бројних, разноврсних и поузданих података, сурово реалних оцена, процена и стварних могућности.

Ти подаци, оцене и процене у надлежности су државе.

Они нису, не могу и не треба да буду доступни свима којима се прохте да их имају.

Подаци на основу којих треба да буде састављен национални програм и сам програм нису документи за јавност.

Свугде у свету то су тајни документи с којима су упознати само најужи кругови државног руководства.

Да је то тако може да послужи и пример Начертанија Илије Гарашанина.

Посета председника владе Србије господина Александра Вучића мезарју у Поточарима, без обзира на све остало, и посета трочланог председништва БиХ главном граду Србије, створили су услове за садржајније разговоре о међусобном помирењу и разумевању Срба и муслимана у овом делу Подриња. Да ли ће и када до тога доћи не зависи више од политичара, већ од људи који живе у Сребреници, Братунцу, Милићима, Зворнику, Власеници и стотинама околних села. Мир потписују политичари, а помирење зависи искључиво од становништва.

Од 2003. Поточаре сваког једанаестог јула посећују значајне личности, државници и политичари Европе и Америке. За телевизију и медије то делује врло импресивно. И ове године је дошао Клинтон. И не само он, да остале не набрајамо. Пре десет година мезарје је посетио Борис Тадић, а ове Александар Вучић. Све у интересу помирења и мира. Борис Тадић је изазвао отворен бес Срба, а Александар Вучић бес муслимана. Обојица су се својим поступком замерила породицама страдалих Срба.

Већ годинама телевизијске емисије за певачке звезде Пинка и Гранда бележе високе индексе гледаности. Пред милионским аудиторијумом у више наврата током седмице наступају стотине младих људи са свих простора бивше заједничке државе у намери да гледаоцима и жирију поклоне лепоту свог певања. То су спектакли равни истородним емисијама најпознатијих европских емитера. Свакако да ти спектакли и нескривена срдачност међу учесницима не би били могући без амбијента у коме се кандидати осећају комотно и слободно као у властитој кући. Без обзира да ли у студију или на улици учесници такмичења су увек радо виђени. Београд и Србија су показали своје традиционално и искрено гостопримство.

Ту су младићи и девојке, понекад и деца, из муслиманског Сарајева, Тузле, Какња, Сребреника, Бихаћа, Орашја, Бугојна, Брезе, Високог, Мостара, Витеза, Зенице или Тешња, да не набрајамо и остале општине из суседне БиХ. И ништа у свему томе не би било необично да у тим општинама нису почињени стравични злочини над мештанима српске националности. То је сурова судбина преко милион наших сународника са простора бивше Југославије. Можда то млади певачи не знају. Али, знају њихови родитељи, сведоци и учесници тих погрома.

Након скоро једне деценије (1995-2003.) узалудног трагања за доказима о муслимнским жртвама и геноциду В. Петрић и П. Ешдаун нашли су решење у подизању Меморијалног центра, грандиозног и монументалног објекта који треба да импресионира посетиоце. Меморијални центар је сам по себи довољан доказ, остали докази о геноциду постају сувишни. Тако је почела експлоатација мртвих да би се поткрепиле и доказале обмане живих. И то траје већ двадесет година.

Негде је неко у то време фиксирао бојку од „8.372  жртава  геноцида“ страдалих јула 1995. у Сребреници и то је требало доказати. Основнa, а највероватније и једина, сврха пропале резолуције о Сребреници коју је припремила Велика Британија имала је за циљ се у Савету безбедности ОУН верификује та обмана и усвоји термин геноцид. Другачије речено, требало је да стари фалсификат који већ годинама обитава у Тужилаштву Хашког Трибунала, а забележен је и на улазу у Меморијални комплекс Сребреница-Поточари, постане међународно признат, званичан, легитиман и тиме непорецив. Резолуцијом је на више места и на перфидне начине истакнута српска одговорност за  геноцид над муслиманима Сребренице и БиХ.

24 јун 2015 | Фонд стратешке културе | fsksrb.ru

На основу захтева који је издало одељење Интерпола Србије (фебруар 2014) Насер  Орић,  командант 28. бригаде муслиманске Армије БиХ, који је у периоду 1992–1995.г. на простору источне Босне учествовао у етничком чишћењу српских села и  масовном убијању Срба,  ухапшен jе 10. јуна 2015.  у Берну.

Српско Тужилаштво за ратне злочине је у захтеву навело да се Орић и његова четири саучесника сумњиче за убиство 9 цивила српске националности на територији Подриња (село Залазје, општина Сребреница) 1992. године. Орић је био на пропутовању  ради учествовања  обележавања „20. годишњице геноцида у Сребреници“, али је при уласку у Швајцарску задржан. Сада је у швајцарском затвору, уз изјаву да се „Србима  неће жив предати“.

Међутим, управо за злочине у Подрињу из 1992. Орића  је МТБЈ већ ослободио тужбе, тако да је немогуће да му се за исти злочин суди поново, без обзира на постојање нових доказа. Скреће на себе пажњу и навођење тако малог броја жртава и само једне локације, док се Орићева „делатност“  одвијала  на много  ширем простору. У његову заштиту је одмах ступила Марина Бакић, секретар за штампу министарства правде БиХ, која је изјавила да је захтев за Орићево хапшење неважећи, јер је одлуком Генералног секретара Интерпола он избрисан из спискова свих земаља-чланица Интерпола. То исто тврди и Дирекција за координацију рада полицијских органа БиХ.

19:22 27.02.2015 (освежено 12:56 02.03.2015) | © Sputnik

У децембру 2004. године срела сам се са Кристијаном Шеноом, новинаром Радио-франса, након што је био ослобођен из четворомесечног заточеништва у рукама „Исламске армије у Ираку“.

До сусрета је дошло у просторијама велике овалне зграде француског радијског „бастиона“ у којој се налази његова редакција. Није престајао да прича о ономе што им се дешавало током вишемесечног заточеништва које је описао као шпијунски роман. Борио се са бујицом речи и утисака који су били последица претрпљеног шока.

„Припадници Исламске армије у Ираку долазе са Бин Ладенове планете и борили су се у Босни“, рекао ми је о групи која је држала њега и његовог колегу, Жоржа Малбриноа, новинара Фигара.

„Отмичари су нам рекли да су се борили у Босни. Један од њих, млађи човек од тридесетак година, причао нам је да је био у Бин Ладеновом кампу у Авганистану и да се борио у Босни. Пуштао нам је касету са босанском музиком. Схватили смо да се ради о једном од арапских ратних вођа који је испаљивао ракете у Босни и узвикивао ‘џихад, џихад'“, причао је Шено.

Захваљујући познавању арапског језика француски новинари су могли да разговарају са својим отмичарима који су им причали о „шеику Осами“, међународном џихаду, сну о муслиманској држави од Андалузије до Кине и о борби против хришћана.