Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Вечерње новости, 24. 9. 2017, штампано издање

Недавно је приликом посете Босни и Херцеговини председник Србије Александар Вучић посетио и Источно, или Српско Сарајево. Изузетно редак догађај за ових скоро три деценије. За све то време разне београдске политичке и државне екипе приликом посета главном граду БиХ заборављале су Источно Сарајево и Србе који од  дејтонског прогона насељавају и живе у том делу града.

У рану јесен 2003. године обнародовани су ближи контакти и непосредна сарадња Београда и Сарајева. То је било време кад су још увек у Сарајеву проналажене и откопаване масовне гробнице. Супротно алармантним ратним извештајима о страдању муслимана у свим гробницама су ексхумирана искључиво тела српских жртава. До тада је већ откривено и откопано више масовних гробница побијених Срба (на гробљу Лав у једној од гробница откопано је 36 тела, у другој 16, трећој 41 и то није све; у селу Чемерно 20 тела, а ту је још двадесетак српских села и гробница:Миље, Ледићи, Тошићи, Кртине, Прача, Кијево, Млини, Хотањ, Требечај, Пријесница, да не набрајамо). Свака масовна гробница је доказ злочина. Такође се знало за преко сто концетрационих логора и да су река Миљацка и злогласна јама Казани на Требевићу, најмасовније гробнице у које је бачено више стотине побијених лица српске националности.

Три пута су представници српске нације у прошлом веку склапали и потписивали мировне уговоре по којима су на овим балканским просторима стваране нове, или обнављане и прекрајане претходне државе. Сваком мировном уговору претходиле су тешке године великих ратних страдања: људски губици, уништена материјална и културна добра, окупација, глад и терор. Али увек је то окончавано изгоном окупатора, а тиме и укидање терора и, што је за државу и народ посебно важно, сачуваних територија. После тога би, по уобичајеном редосладу, следила међународа мировна конференција и потписивање мировног уговора. Тако је створена, прекрајана и обновљена Југославија, а на крају века у Рамбујеу створена је и Република Српска. Међутим, предмет нашег интересовања није прекрајање или стварање нових држава већ људски губици српског народа који су уграђени у темеље Југославије и, после Рамбујеа и Париза крајем 1995. године, у темеље Републике Српске.

(Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић-Гавриловић: „Геноцид над Србима - Сарајево 1992-1995, Сведочења преживелих логораша“)

Геноцид над Србима у Сарајеву и грађански рат у Босни и Херцеговини започео је 1. марта 1992. у недељу када су у центру Сарајева муслимански екстремисти с улице отворено пуцали на српску цркву и сватове.  Том приликом су убили старог свата Николу Гардовића, само зато што је србин и хришћанин. То је био знак за општи напад на Србе, а Сарајево је претворено у највећи концентрациони логор  после Другог светског рата у коме су муслимани убили 7019 Срба, што је знатно више него што их је за време Другог светског рата убио познати крволок, Хрват Анте Павелић.

У току истог месеца, марта 1992 .год. извршени су масовни покољи Срба у Бос. Броду, Сијековцу, западној Херцеговини, на Купрешкој висоравни... То је принудило Србе на самоодбрану и они су се, више самоиницијативно него организовано, прихватили оружја да би предупредили геноцид из времена НДХ, да спрече масовне покоље који су над њиховим прецима извршили хрватски фашисти кад је само у Јасеновцу свирепо побијено преко 800.000 српских цивила, претежно похапшених у БиХ, а међу њима и преко 30.000 српске деце.

Политика | четвртак, 19.01.2017.
Пре неколико дана Колинда Грабар-Китаровић изјавила је да „Хрватска никада није напала ниједан центиметар српске територије”, а изразила је сумњу да Србија посеже за њеним земљама („Политика”, 12. јануара). Такве изјаве, кад је реч о хрватским политичарима, нису нове, али оне не одговарају историјским чињеницама.

Током више од једног столећа, све до наших дана, из Хрватске су ширени гласови о великосрпским и хегемонистичким намерама. То је стални припев свих противсрпских иступа не само пред домаћом већ и пред светском јавношћу. Њима се Срби и Србија приказују као агресори великих територијалних апетита, а намера им је да прикрију сопствену агресију и сопствене територијалне претензије на туђе етничке, државне и историјске територије.

Таква тактика, кад је реч о хрватској политици, одавно је позната, али у историографији није добила одговарајуће место и објашњење. Она је наслеђена од Аустроугарске, која је утолико више демонизовала и сатанизовала српске ослободилачке и ујединитељске намере уколико је имала већих апетита према територијама Балкана и уколико је више заступала немачку политику продора на Исток. По тој тактици, све што је било српско проглашавано је за великосрпско с циљем да се српски интереси, који су били у сукобу с аустроугарским, у корену сасеку и онемогуће.

Следећи традицију аустроугарске политике, у којој су Хрвати учествовали, а не ретко у њој и предњачили, у свим историјским раздобљима, од револуције 1848. до наших дана, окомљавали су се на српску политику, редовно јој додајући епитет великосрпске. Ударајући по српству и великосрпству, у којима су видели главну конкуренцију хрватству и великохрватству, хрватски политичари нису само сневали о „Великој Хрватској”, већ су на њеном изграђивању радили упорно и доследно држећи се принципа да су за остваривање тог циља дозвољена сва средства, чак и геноцидно уништавање Срба.

(Незваничан превод)

Представници пет сталних и осталих десет држава у Савету безбезности редовно се обавештавају о пројекту Савета безбедности који се зове МТБЈ. Две од три гране МТБЈ подносе периодичне извештаје, Тужилаштво и сам суд. Али, ни амбасадори, ни председници, ни премијери земаља чланица Савета безбедности Уједињених нација нису обавештени од стране треће, неизбежне гране - одбране.

Тешко је поверовати да су две гране, Тужилаштво и Судска већа, пријављивали своје грешке, а камоли неуспех целог пројекта међународне правде кроз овај ad hoc трибунал. Према томе, не само да је Тужилаштво било селективно, него је информисање Савета безбедности Уједињених нација, једине институције која надгледа и гарантује правилно функционисање Трибунала, такође било селективно. Још је мање вероватно да су председници/премијери земаља које представљају Савет безбедности, а камоли Уједињене нације, обавештени шта је урађено у име њихових земаља и у име вођства овог света. Централна и најосетљивија настојања Уједињених нација, покушај успостављања темеља међународне правде кроз овај трибунал, налазе се на самој периферији пажње свих.

Процес оснивања Међународног суда као ad hoc институције међународне правде није прошао без приговора на легалитет и легитимитет. Међутим, то није био почетак, него финале неодговорног мешања језгра „међународне заједнице“ у илегално и насилно цепање Југославије и последичне догађаје. Постоји превише доказа ових грешака који укључују и Уједињене нације, које су особе високог моралног и политичког ауторитета довеле  у центар пажње, и ако би Савет безбедности Уједињених нација био заинтересован, ти докази би лако могли бити прикупљени и сортирани. Међународни суд је једна од највећих грешака „међународне заједнице“, поверена на спровођење Савету безбедности.

СРЕБРЕНИЦА | Сведок бр. 50 / 13. септембар | Пише: Миливоје Иванишевић

Од како су се Срби 11. јула 1995. године вратили у Сребреницу, оружјем као што су и истерани, круже лажне приче о великом броју убијених недужних муслиманских цивила, стараца, жена и деце.

Наметнути култ Сребренице постаје метафора готово незамисливог, чак геноцидног злочина.

Временом су све бројке умножаване и коначно достигле толике размере да данас, не само хашки Трибунал и западни медији, или муслиманске верске и цивилне власти - што се могло очекивати - већ и званичници других држава, па и многи људи у Србији, говоре о највећем злочину у Европи после Другог светског рата, па и о геноциду.

Ову тезу многе невладине, или Сорошове организације у свету, на разне начине подгревају, глорификују и стално држе у жижи интересовања. Цивили Сребренице се користе за све што је муслиманским политичарима потребно.

Да није узрока не би било ни последица.

То је случај и са посетом члана Председништва БиХ Бакира Изетбеговића Новом Пазару и тзв. Санџаку. Он је, јавно, својом посетом обележио значајан јубилеј у част и славу СДА и свог оца Алије Изетбеговића. Истина, у то време између Србије и БиХ није постојала међудржавна граница која данас, захваљујући његовом оцу, постоји и зато има велики значај у међусобним односима. Овим та прича, или прича о првом узроку, може да буде и завршена.

Други, за јавност скривен узрок треба такође ставити на увид. То је велики допринос муслимана Санџака у ратним подухватима Армије БиХ. Ту је, по угледу на Хитлерове СС јединице, својевремено тајно формирана паравојна муслиманска оружана формација „Патриотска лига народа“.

Из „Санџака“ су чувени борци Прве санџачке бригаде у Сарајеву која је за Србе овог града била што и Гестапо за Јевреје у Немачкој. Многе санџаклије, од којих неки данас живе у Србији, носе највиша одликовања и имају високе чинове Армије БиХ. Они су заслужни за стотине уништених српских села и десетине хиљада убијених лица српске националности. Они су опслуживали преко 500, од чега само у Сарајеву 123, концентрациона логора у којима је мучено, силовано и убијено више хиљада наших сународника. Без помоћи Санџаклија тешко би муслимани Сарајева 1992-1995. год. успели да побију скоро 8.000 мештана српске националности. То је четири пута више него што су Срба у Сарајеву убиле усташе Анте Павелића у подударном временском раздобљу током Другог светског рата.