Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Орићева кривица мања је од кривице Бобија Фишера, веома тешко окривљеног зато што се дрзнуо да за време санкција дође у Србију да игра шах

Није тачно да контрола над цивилима није била ефективна. Наредбе и извештаји свих пет бригада 28. дивизије и претходних формација под командом Орића, а које, поред Трибунала, и ми поседујемо, сведоче да су у сваком нападу учествовале искључиво војне формације, а да су цивили стизали тек ако напад успе. Посебно је наглашен стратешки интерес освајања неких српских села. Нигде се не спомињу самовољни муслимански цивили већ успешне војне акције против српског агресора, а то су мештани српских села, не само Сребренице, већ са доста ширег подручја.

За то су многи учесници напада добили унапређења, награде и одликовања. Изгледа да  веома мало недостаје па да, бар по Трибуналу, Орић буде муслимански Робин Худ. Нападао је и пљачкао (српска села), а помало и убијао, да би прехранио и спасао свој народ.

Зато је његова кривица по оцени већ афирмисане осовине САД–НАТО–Трибунал мања од, примера ради, кривице Б. Фишера, веома тешко окривљеног само зато што се дрзнуо да за време санкција дође у Србију да игра шах. (Ред је да се сетимо речи Р. Холбрука: "Схватио сам да је Трибунал за ратне злочине врло драгоцено оружје... Употребили смо га да оправдамо све што је уследило.")

Да ли случајно или не, али баш на Петровдан, када је 1992. под командом Насера Орића почињен један од најтежих покоља над Србима сребреничког краја, имали смо прилику да у "Политици" прочитамо напис господина Богдана Иванишевића (истраживача за подручје бивше Југославије у организацији Human Rights Watch) посвећен пресуди Насеру Орићу и нашим српским заблудама кад је реч о Трибуналу.

Пошто сам од злочина на Петровдан 1992. упознат са многим збивања у том крају, али и поменут у чланку "Мит о трибуналу против Срба", дужан сам да изнесем своје мишљење, као и чињенице које поменутом аутору нису познате или их је намерно изоставио.

Прво желим да разјаснимо дилему о броју српских жртава тог краја. Ја сам дао оба поменута податка. У књизи "Хроника нашег гробља" наведено је око 1000 имена, а бројка коју је цитирао портпарол ДСС објављена је у скромној пригодној публикацији: "Књига мртвих Срба, пострадали 1992–1995". Збир са више од 1000 имена, као што је у књизи наведено, односи се на раздобље од првих муслиманских злочина на Ђурђевдан 1992. до марта-априла 1994. године (а рат је трајао још годину и по) и то само на подручја општина Сребреница и Братунац и мали део општине Власеница (Милићи и неколико околних села).

Друга публикација, као што је такође у уводном тексту речено, са 3.262 имена односи се на цео ратни период и на целу територију коју је контролисала Осма оперативна група (од 1. јануара 1995. године 28. дивизија) Армије БиХ под командом Н. Орића. (Изузев 344 жртве Хаџића чија су тела из Сарајева пренета на братуначко гробље.) Значи, Насер Орић сноси командну, али и непосредну (јер је и сам учествовао у нападима на многа српска села) одговорност за сва убијена лица српске националности овог краја. Познато је да овакве спискове најпажљивије проверавају убице не би ли нашли неког живог и оспорили ваљаност списка, а тиме и доказали да нису баш све поубијали. На жалост Срба, оба списка су тачна.

Бранко ВЛАХОВИЋ | 13. март 2005. 18:23 | Вечерње новости
Од сталног дописника

Чувам убедљиву документацију да технички није било могуће да српски минобацач гађа са тог места Маркале. Бомба је била у корпи за отпатке, активирана је даљинским управљачем. Американци су пожурили да окриве Србе, како би НАТО бомбардовао српске положаје

НЕДАВНО сензационално писање загребачког “Глобуса” о томе да су хрватске тајне службе знале да је Ивица Рајић, заповедник - “Зборног подручја Кисељак” био одговоран за гранатирање муслиманских делова Сарајева, те да је неразјашњена његова одговорност за гранатирање пијаце на Маркалама, био је повод да после десет година од тог масакра потражимо руског пуковника Андреја Демуренка, који је још тада тврдио да су Срби неоправдано били оптужени само зато да би то био повод да их нападне НАТО.

Пуковник Демуренко, који је био начелник штаба једног сектора миротвораца у Сарајеву и командант руског миротворачког контингента (батаљона), није више активни старешина већ је постао један од директора бродоградилишта у Санкт Петербургу, па нам је требало доста времена да га пронађемо.