Уочљиво је да је наслов експертског рада, прецизније део тог елабората, који сам имао на располагању, „Уништавање културне баштине Босне и Херцеговине од 1992. до 1996. године“[1] веома претенциозан, хвалисав, дискриминаторски, али и обмањивачки.[2] Како је могуће говорити о културној баштини БиХ, а изоставити оно најдрагоценије, културну баштину Срба, који - можда за неупућене треба рећи - на истим просторима живе скоро хиљаду година пре турске окупације, а тиме и појаве ислама и муслимана и настанка њихових објеката. Где су српски верски и културни споменици такође више векова старији од џамија и муслиманских верских објеката и институција. Господин Андраш Ридлмајер превасходно разматра муслиманске објекте - делимично и католичке - али при том наводи низ објеката који се не налазе у регистру културних добара БиХ, немају статус споменика културе, а тиме тешко да могу да припадају „културној баштини“.[3] (У овом случају не треба занемарити ни чињеницу да по међународним конвенцијама, у зони оружаних дејстава заштиту имају споменици културе, а не верски објекти.) Није дато бјашњење ни зашто су предмет експертског рада непокретни, а неупоредиво ређе остали, стари и значајни, споменици културе (ретко се помињу, истим законима БиХ заштићени, изузетно значајни и стари музејски, библиотечки и архивски документи, старе књиге, слике, старо оружје, одевни предмети, накит, новац, разне верске реликвије и музејски експонати. Ово помињем јер одавно постоје индиције да су у Сарајеву током рата од стране муслиманског руководства такви предмети поклањани ради добијања наклоности страних државника, дипломата, новинара...Зашто не и наклоности службеника Хашког трибунала?) [4]

Миливоје Иванишевић

  Тешко да је неко могао претпоставити да ће се на српски народ приликом распада Југославије сручити више невоља него за време оба претходна светска рата. Чак имамо и више непријатељски расположених држава него икада раније у ослободилачким ратовима и устанцима богатој прошлости. Током двадесетог века, па и раније, одбрана отаџбине брањена је на њеним границама и српски народ је знао како се то чини. Сада је све било другачије. Границе државе нису биле угрожене, а држава се распадала. Социјалистичке републике Словенија и Хрватска, а потом и Босна и Херцеговина су пламтеле од сепаратистичких покрета и захтева за самосталношћу.

Они који су после Првог светског рата на коленима преклињали Србију за уједињење сада су се, привредно и политички опорављени, дрвљем и камењем сручили на Србију. Они који су после Другог светског рата тражили опроштај за злочине које су починили над српским народом у Независној Држави Хрватској поново су, као и раније, пушком и ножем кренули на тај исти народ. Носиоци и поборници квислиншког режима из времена Хитлерове окупације нашли су заједнички језик са комунистима и масовно се враћали у своје крајеве. Словеначки и хрватски комунисти су поцепали некада давно написане потернице и кривичне пријаве за почињене злочине бившим припадницима бројних прохитлеровских формација: усташама, зеленом кадру, Рупниковој солдатески...