Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Пише: Јован Ненадов

 

А тај говор, партијском поруком, јесте нетачан:

У Босни није било силовано 20.000 жена, а још мање све несрпкиња, како се то разуме из контекста. За то нема валидних доказа.

Нетачна је тврдња да су та силовања "организовали" Младић и Караџић, јер етничка припадност жртава и логора – бордела дају сасвим другу слику.

Нетачна је тврдња да су обојица "убили" 100.000 људи, "упаковано" муслимана, јер муслимана је погинуло/убијено/нестало око 66.000 (према муслиманским изворима[49]), од којих су 28.000 били војници.

Пише: Љубиша Ристић

 

«Не претим него молим ... Немојте да мислите да нећете одвести Босну и Херцеговину у пакао а муслимански народ можда у нестанак. Јер муслимански народ не може да се одбрани ако буде рата овде»!... 
(Радован Караџић, 14. октобар 1991)

« ... у Босни и Херцеговини се не би ратовало и водила борба за територије. Срби имају своје територије. Водила би се борба за «уништавање» једног народа и «чишћење» територија од Муслимана, значи, прије свега, мог властитог народа. Рат у Босни донио би велики број људских жртава, а није претјерано рећи да би се водио до истребљења.»
(Адил Зулфикарпашић, новембар 1991)

«С ове стране Рубикона је агресија, а с оне стране је грађански рат.»
(Алија Изетбеговић, 13. јун 2000)

 

Пише: Љубиша Ристић

 

13. Самоубиство из заседе

    Самоубиство муслимана и убиство хришћана резултат је преваре стратешког лажова  Алије Изетбеговића који је причом о миру припремио ратну заседу. Сагледаћемо ову «стратегију и тактику» кроз политичку анализу Адила Зулфикарпашића:

«Због чега кантонизацију или регионализацију Босне и Херцеговине изједначавате са опасношћу од грађанског рата? Можда до «крвавих» сукоба у Босни неће доћи?

- Ако Муслимани, односно Изетбеговић и његова странка, мирно прихватају кантонизацију Босне, Срби су већ данас добили више од пола Босне и то потпуно мирним путем. Пазите, прво је стварана атмосфера страха и мржње у Босни, а потом су створене крајине. Већ сада, послије референдума, Срби имају преко 50 одсто територије у својим рукама, а њих је у Босни 33 одсто. Ако ми то мирно гледамо и ништа не радимо, а управо се тако дешава, оствариће се сви великосрпски снови, уз наше, понављам, пасивно гледање и попуштање од стране Алије Изетбеговића и његове странке.

 

 „Двери српске“, 15. август 2009. 

Аутор: Миливоје Иванишевић

 

Од како су се Срби 11. јула 1995. године, оружјем као што су и истерани, вратили у Сребреницу, почеле су да круже приче о великом броју убијених муслимана, изнад свега недужних муслиманских цивила, стараца, жена и деце. Да ли је тако?

 

Српска страдања

Према једном од више десетина докумената Армије БиХ које поседујемо забележено је и следеће: „Крајем јануара и почетком фебруара 1993. године у зони одговорности 8. ОГ (оперативна група, нап. аутора) створена је велика повезана слободна територија са центром у Сребреници која је обухватила 95% простора општине Сребреница, 90% простора општине Братунац, 60% простора општине Власеница и 50% простора општине Зворник“. Тај неспорно војнички успешан подухват муслимана проузоковао је скоро потпуно затирање многих српских насеља и велика страдања мештана српске националности.

 Нова српска политичка мисао, 19. јул 2009.

 

Aутор: Александар Павић

 „Кључни Трибуналов сведок за подршку тврдњи да су вође босанских Срба наредиле погубљења у Сребреници био је Дражен Ердемовић, вођа једне плаћеничке групе која је ухапшена у Србији 1996. године, пошто је повређен у пијаној пуцњави у коју је био умешан још један члан његове групе. Из безброј разлога било би тешко наћи мање поузданог сведока од Ердемовића, етничког Хрвата из Тузле, који тврди да се у више наврата борио за Армију Босне и Херцеговине и снаге босанских Хрвата, ХВО.

Жене у црном, врх ЛДП-а, СДП, Жарко Кораћ (тј. СДУ, што се своди на исто), Хелсиншки одбор, ЈУКОМ, Центар за културну деконтаминацију и још један број НВО, Харис Силајџић – сви они траже једно исто: да Србија „призна” да је злочин у Сребреници из јула 1995. (тј. оно што они под тим подразумевају) почињен “у наше име”, тј. у име грађана Србије.[1]

 

 

Приказ: Џон Шиндлер - Несвети рат (Босна, Ал каида и успон глобалног џихада)

четвртак, 11. јун 2009.

Да “прави рат никада неће доспети у књиге” говорио је, осврћући се на амерички грађански рат, Волт Витмен. И то не због немогућности да се трагична стварност сукоба, његових главних узрока и последица у потпуности пренесе на папир (данас и екран), већ пре свега због тога што интересима оптерећена, једностраностима и манипулацијама условљена, а само наизглед саморазумљива “слика рата” нужно онемогућава покушаје једног озбиљнијег и непристраснијег приступа у његовом разумевању и објашњењу.

Слика босанског рата са краја прошлог века представља ваљда најдрастичнији савремени пример у прилог овој спознаји. Њена глобална медијска пројекција и, иза тога, интересна манипулација, нама је добро знана. Она садржи једноставну, попут холивудских клишеа, црно-белу причу о разарању мултиетничког и мултиконфесионалног друштва од стране радикално “националистичких” хришћанских мањина (потпомогнутих од сопствених матичних држава) што су прибегле етничком чишћењу ради територијалне експанзије. Наспрам њих је стајала демократска, мирољубива и секуларна влада у Сарајеву, којој је, у свом праведном хуманизму, на концу и после силних перипетија притекао у помоћ такође демократски, мирољубив и секуларни Запад оличен у САД и НАТО пакту. Ваздушна војна интервенција, дотурање оружја и дипломатски притисци, попут коњице која опседнутом утврђењу у последњи час стиже у помоћ, довели су до постизања прихватљивог мировног споразума, међународног протектората и инсталације западних оружаних снага. Оне су ту и да, узгред али дуготрајно, контролишу саобраћајнице, природне ресурсе и привредне токове, нарочито оне везане за приватизацију и каснију експлоатацију, дакако све демократски, хумано и праведно.

 

 

---

[1] Поднаслов „Послератно испитивање спроведено у одабраним општинама“, обележено као „радна верзија превода“ стр. 600-632 или 03074326-03074358, потом „превод“ стр. 721-865, остале ознаке тих страница: IT-03-67-PT p.669-12459Ter до IT-03-67-PT p.525-12459Ter. Извесан број странице и садржаја су сасвим истоветни. Несхватљиво.

[2] Мора се поставити питање и разлике између наслова и назнака при дну сваке странице која гласи „Извештај о културном наслеђу Босне и Херцеговине“. Шта је у ствари тема истраживања и сведочења? Уништавање културне баштине, како гласи наслов, или Извештај о културном наслеђу?

[3] На једном месту овај експерт наводи да је од укупно 277 уништених или оштећених џамија само њих 71 имало званичан статус „заштичени споменик“.