Институт за истраживање српских страдања у XX веку

среда, 22. јун 2011.

(Нови Репортер, 22. 6. 2011)

Према последњим информацијама сарајевских медија, у недељу 12. јуна на Игману у близини Ратне џамије одржан је скуп више од стотину вехабија из целе БиХ, претежно следбеника Нусрета Имамовића из Горње Маоче код Брчког, који је и сам присуствовао окупљању. Ранији скупови припадника ове исламистичке заједнице у Сарајеву наводно су били пријављивани локалној полицији у Хаџићима и Трнову, док је овај на Игману био затворен и за полицију, па се, је ли, није могло сазнати о чему се причало. Штавише, скуп су обезбеђивали сами учесници, међу којима су били и „шејхови“ из Беча и из Белгије, а повод је наводно био чисто породичне природе, односно прослава рођендана деце двојице вехабија из Хаџића, од који је један, Бајро Икановић, познат по томе што је одслужио затворску казну за кривично дело тероризма.

    Нусрет Имамовић је, у међувремену, постао веома познат међу припадницима селефијског покрета широм Европе, а у БиХ нико до сада није успео да га оптужи за било какво кривично дело.

ЕДВАРД ХЕРМАН О СРЕБРЕНИЦИ

Регион | Биљана Ђоровић | април 22, 2011 у 19:12

Приредила и превела Биљана Ђоровић

Непосредно уочи објављивања америчког издања књиге аутора Едварда Хермана „Сребренички масакр: Чињенице, Контекст, Политика“, „Печат“ ексклузивно објављује превод закључног поглавља ове студије. Реч је о  издању од непроцењиве важности за Србе, будући да се овом обимном анализом – научно, документовано и веродостојно – разара на западу устоличени мит о Сребреници као парадигми српског зла

„Сребренички масакр, Чињенице, Контекст, Политика“ назив је бриљантне, дугоочекиване студије професора Едварда Хермана и сарадника ( Филипа Корвина, Џорџа Богданича, Тима Фентона, Џонатана Рупера, Џорџа Самуелија, Мајкла Мандела и Филипа Хамонда), којом се окончава тријумф неистине и бешчашћа светске политике која је инсценацијама и безочним конструктима и симулакрумима успоставила владавину дискурса о Сребреничком геноциду.

26.02.2011 09:00 | Неда Симић-Жерајић

Пут којим је кренуо Смаил Чекић је несумњиво пут у ћорсокак, пут у "проклету авлију". Чекићеве теорије о Србима као носиоцима фашистичке и геноцидне идеологије нису ништа друго него - позив за нови коначни обрачун са Србима.

Рекао је то у интервјуу "Гласу Српске" угледни историчар проф. др Славенко Терзић, бивши директор, садашњи научни савјетник Историјског института САНУ и сенатор Републике Српске.

Он истиче да Чекићево излагање које нема никакве везе са науком, у ствари призива нови рат, али се нада да ће Чекићеви студенти увидјети бесмисленост, апсурдност и бесперспективност његове идеологије.

* ГЛАС: Професоре Терзићу, како гледате на тезе које износи историчар Смаил Чекић директор сарајевског Института за истраживање злочина против човјечности и његове тезе о српском народу као "геноцидном и фашистичком"?

ТЕРЗИЋ: Ништа ново, све је он то већ изнео у књизи "Агресија на Босну и геноцид над Бошњацима 1991-1993", у издању "Љиљана" у Сарајеву 1994. године и поновио безброј пута у разним приликама. Реч је о феномену заробљене свести, ирационалне, својеврсном сумраку разума, али и примеру недопустивих манипулација и, у основи, наставку ратне пропаганде. Чекић или није обавештен да је рат окончан, или не може да се помири са том чињеницом и, заправо, као да призива неки нови рат. Све то нема ама баш никакве везе са историјском науком нити са научним мишљењем у начелу. У објашњењу историје "геноцида над Бошњацима", он се идентификује са османском империјалном идејом, јер већ у уводном тексту поменуте књиге насловљеним "Осврт на хисторију геноцида над Бошњацима" цео проблем ставља у контекст борбе европске коалиције од краја 17. века за потискивање Османског царства из Европе. Он пише на страни 10: "Злочини геноцида над Бошњацима имају свој хисторијски континуитет још од друге половине 17. стољећа. Они су поред геноцидних радњи млетачких и аустријских католичких трупа, углавном резултат континуиране црногорске и српске политике од почетка 18. вијека, па све до данас." Већ на страни 13 Чекић даље подупире своју тезу о геноцидној Европи: "У вријеме када је почело опадање Османског царства аустријске католичке трупе су наставиле са геноцидним радњама". Читалац може схватити да су Османлије имале једну лепу мирну шетњу од Мале Азије до Беча па су се онда смерни Турци суочили са геноцидним радњама Европе и Срба. Цео европски и балкански ослободилачки покрет против Османлија проглашен је "геноцидним".

    

Око Сребренице, у источној Босни, се водио рат читаве три године од насилне сецесије Босне и Херцеговине (БиХ) у априлу 1992, све до 1995. године. Са обе стране је било доста мртвих и рањених, много насиља и уништавања. Главна превара, коју су ширили Запад (САД, Европска унија, НАТО, итд) као и локална пропаганда, је значила страдање само једне, овде муслиманске стране, без информације, да је та страна овде убијање и уништавање започела, а заједно са хрватском страном и у другим деловима БиХ. Па ни Срби, ни многи Муслимани и Хрвати про југословенског кова нису хтели разбијање Југославије. Нежалост, западним преварама је много помогао и немали део делатности Међународног Кривичног Трибунáла за Ратне Злочине у Бившој Југославији у Хагу (ICTY). Даљом карактеристиком западне и локалне муслиманске и хрватске пропаганде су били  некритично увеличани (inflated) бројени наводно силованих Муслиманки и Хрватица јединицама ВРС (Војске Републике Српске), као и укупни бројени мртвих, као што је већ раније споменуто. Све то је веома повећавало међу етничку и међу верску мржњу.
           

Поражавајућа истина о Хашком Трибуналу

(Global Research, January 10, 2011)

 

Анализа књиге о Сребреници, Герминала Чивикова (оригинал на немачком: “Der Kronzeuge“, 2009, превод Џона Лофланда): „Кључни Сведок - поражавајуће чињенице о Међународном кривичном суду за бившу Југославију“.

 

 

Ова књига доказује „да Трибунал не поступа у складу са традиционалним међународним правом“ — то је пре свега политичка, а не правна институција, која има своју зацртану политичку улогу. Ово није први стручни рад који се обрачунава са Трибуналом - Лофландова властита књига „Травести“ у издању „Плутоа“, 2006, и књига Мајкла Мандела „Како је Америка прошла некажњено са убијањем“, у издању „Плутоа“, 2004, су такође веома снажне критике Трибунала.

Аутор: Драгољуб Анђелковић

Генерал Крстић је симбол страшне неправде учињене нашем народу, а то што су га тројица муслиманских затвореника у енглеском затвору масакрирала требало би да опомене да нису престали да нас разапињу, и да нам спремају нове паклене муке

Да је којим случајем манијак педофил албанске народности, који је силовао и потом убио више малолетника, нападнут и по лицу брутално исечен у неком српском затвору, узрујало би се светско (дириговано) јавно мнење. За Би-Би-Си, Си-Ен-Ен, Дојче Веле, такав догађај би био ударна вест. Одмах би му приписали етничке мотиве и искористили га за подсећање на „страшне српске злочине“ током тзв. ратова за југословенско наслеђе.

А када се догоди да тројица муслиманских затвореника масакрирају српског генерала у енглеском затвору, онда патња тог човека, који је већ и тако инвалид, није битна.

Пише: Јован Ненадов 

 

Политичка злоупотреба жена силованих у ратовима на YU просторима: Хроника једне бесомучне и подле кампање

У свим ратовима је било силовања жена. У највећем броју случајева било је то "под наредбом" забрањивано али се у пракси толерисало, све док није штетило постављеним циљевима. Само у том смислу су силовања скоро увек имала ратностратешку улогу.[1]

Сексуално насиље у "босанском рату" добило је широки публицитет захваљујући систематској и обухватној антисрпској медијској кампањи, базираној на две премисе: прво, да су та силовања у свом обиму један историјски novum, са до тада невиђеним бруталностима; и друго, да су толика и таква силовања била могућа само уз подршку "од горе", као планирана стратегија ратног циља Срба, колективно.