Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Аутор: Добрила Мајсторовић  

сриједа, 07 септембар 2011 20:55

Није требало да прође 19 година од стравичног злочина на Црном врху, код Теслића, па да јавност коначно сазна да је са одсјеченом главом српског војника Благоја Благојевића поносно позирао Француз алжирског поријекла Кристофер Казе, како то тврде француски обавјештајци, јер његов идентитет свих ових година знали су они, који су тих турбулентних деведесетих година прошлог вијека дозволили исламским ратницима да дођу у БиХ и боре се на страни Бошњака.

Мишљење је ово некадашњег начелника Информативне службе Главног штаба Војске Републике Српске, данас професора политичких наука на бањолучког Независном универзитету Милована Милутиновића, који је "Фокусу" рекао да је то још давно требало питати предсједника Мешихата Исламске вјерске заједнице у Хрватској муфтију Шевка Омербашића, чији се потпис налазио на готово свим легитимацијама, пронађеним код убијених муџахедина.

 

 

Аутор: Добрила Мајсторовић  
петак, 26 август 2011 20:46

Муџахедин, који је у љето 1992. године позирао с одсјеченом главом српског војника Благоја Благојевића на Црном врху, француски је држављанин Кристофер Казе, за кога се дуго вјеровало да је, као члан такозване Рубешке групе, погинуо у окршају с белгијском полицијом.

Ово је "Фокусу" потврдио извор, близак француским обавјештајним службама, које већ неко вријеме покушавају да од надлежних у БиХ добију информације о Казеу, будући да је он, одмах по избијању рата у БиХ, стигао на ове просторе и придружио се хорди исламских ратника у борбама против Војске Републике Српске.

- Казе је веома близак пријатељ Лионела Димона, једног од Абу Хамзи, који је ратовао под заставом "Ел муџахедин" одреда. Тачније, Димон је управо захваљујући Казеу, прешао на ислам и дошао да ратује у БиХ - појаснио је наш извор, рекавши да је Казе по занимању љекар, те да је радио у зеничкој болници.

 

 

 (Историјски час поводом седамдесетогодишњицице усташког покоља на Гаравицама код Бихаћа)

 

На спомен-обиљежју Гаравице код Бихаћа у суботу 6. августа, одржан је помен и комеморација у знак сјећања на више од 12.000 невино убијених Срба са бихаћког подручја које су 1941. године убиле усташе.


 
Драга браћо и сестре, потомци и поштоваоци жртава гаравичког покоља  од прије седамдесет година, поштовани гости, помаже Бог!

 

Сабрасмо се данас овдје са свих страна у Гаравицама  мрачним и крвавим,  да одржимо помен на четрнаест и по  хиљада Срба бихаћког среза звјерски уморених  у страшном усташком покољу 1941. године.  Сви они скончаше свој овоземаљски живот  као  мученици и жртве   шовинистичке и вјерске мржње хрватско-муслиманских усташа, по  јендецима, јарковима и барама гаревичким - само зато што  бијаху српске националности и вјере православне.

Скуписмо се ево  да с Божијом помоћи обавимо општи парастос и комеморацију пострадалимa јер не смијемо да дамо забораву злочин геноцида почињен над невиним српским народом општина Бихаћ, Бос. Крупа, Цазин, Велика Кладуша, Босански Петровац и околних мјеста Лике и Кордуна ни свету крв мученика проливену само зато што се крстише са три прста.

 

 

среда, 22. јун 2011.

(Нови Репортер, 22. 6. 2011)

Према последњим информацијама сарајевских медија, у недељу 12. јуна на Игману у близини Ратне џамије одржан је скуп више од стотину вехабија из целе БиХ, претежно следбеника Нусрета Имамовића из Горње Маоче код Брчког, који је и сам присуствовао окупљању. Ранији скупови припадника ове исламистичке заједнице у Сарајеву наводно су били пријављивани локалној полицији у Хаџићима и Трнову, док је овај на Игману био затворен и за полицију, па се, је ли, није могло сазнати о чему се причало. Штавише, скуп су обезбеђивали сами учесници, међу којима су били и „шејхови“ из Беча и из Белгије, а повод је наводно био чисто породичне природе, односно прослава рођендана деце двојице вехабија из Хаџића, од који је један, Бајро Икановић, познат по томе што је одслужио затворску казну за кривично дело тероризма.

    Нусрет Имамовић је, у међувремену, постао веома познат међу припадницима селефијског покрета широм Европе, а у БиХ нико до сада није успео да га оптужи за било какво кривично дело.

ЕДВАРД ХЕРМАН О СРЕБРЕНИЦИ

Регион | Биљана Ђоровић | април 22, 2011 у 19:12

Приредила и превела Биљана Ђоровић

Непосредно уочи објављивања америчког издања књиге аутора Едварда Хермана „Сребренички масакр: Чињенице, Контекст, Политика“, „Печат“ ексклузивно објављује превод закључног поглавља ове студије. Реч је о  издању од непроцењиве важности за Србе, будући да се овом обимном анализом – научно, документовано и веродостојно – разара на западу устоличени мит о Сребреници као парадигми српског зла

„Сребренички масакр, Чињенице, Контекст, Политика“ назив је бриљантне, дугоочекиване студије професора Едварда Хермана и сарадника ( Филипа Корвина, Џорџа Богданича, Тима Фентона, Џонатана Рупера, Џорџа Самуелија, Мајкла Мандела и Филипа Хамонда), којом се окончава тријумф неистине и бешчашћа светске политике која је инсценацијама и безочним конструктима и симулакрумима успоставила владавину дискурса о Сребреничком геноциду.

26.02.2011 09:00 | Неда Симић-Жерајић

Пут којим је кренуо Смаил Чекић је несумњиво пут у ћорсокак, пут у "проклету авлију". Чекићеве теорије о Србима као носиоцима фашистичке и геноцидне идеологије нису ништа друго него - позив за нови коначни обрачун са Србима.

Рекао је то у интервјуу "Гласу Српске" угледни историчар проф. др Славенко Терзић, бивши директор, садашњи научни савјетник Историјског института САНУ и сенатор Републике Српске.

Он истиче да Чекићево излагање које нема никакве везе са науком, у ствари призива нови рат, али се нада да ће Чекићеви студенти увидјети бесмисленост, апсурдност и бесперспективност његове идеологије.

* ГЛАС: Професоре Терзићу, како гледате на тезе које износи историчар Смаил Чекић директор сарајевског Института за истраживање злочина против човјечности и његове тезе о српском народу као "геноцидном и фашистичком"?

ТЕРЗИЋ: Ништа ново, све је он то већ изнео у књизи "Агресија на Босну и геноцид над Бошњацима 1991-1993", у издању "Љиљана" у Сарајеву 1994. године и поновио безброј пута у разним приликама. Реч је о феномену заробљене свести, ирационалне, својеврсном сумраку разума, али и примеру недопустивих манипулација и, у основи, наставку ратне пропаганде. Чекић или није обавештен да је рат окончан, или не може да се помири са том чињеницом и, заправо, као да призива неки нови рат. Све то нема ама баш никакве везе са историјском науком нити са научним мишљењем у начелу. У објашњењу историје "геноцида над Бошњацима", он се идентификује са османском империјалном идејом, јер већ у уводном тексту поменуте књиге насловљеним "Осврт на хисторију геноцида над Бошњацима" цео проблем ставља у контекст борбе европске коалиције од краја 17. века за потискивање Османског царства из Европе. Он пише на страни 10: "Злочини геноцида над Бошњацима имају свој хисторијски континуитет још од друге половине 17. стољећа. Они су поред геноцидних радњи млетачких и аустријских католичких трупа, углавном резултат континуиране црногорске и српске политике од почетка 18. вијека, па све до данас." Већ на страни 13 Чекић даље подупире своју тезу о геноцидној Европи: "У вријеме када је почело опадање Османског царства аустријске католичке трупе су наставиле са геноцидним радњама". Читалац може схватити да су Османлије имале једну лепу мирну шетњу од Мале Азије до Беча па су се онда смерни Турци суочили са геноцидним радњама Европе и Срба. Цео европски и балкански ослободилачки покрет против Османлија проглашен је "геноцидним".

    

Око Сребренице, у источној Босни, се водио рат читаве три године од насилне сецесије Босне и Херцеговине (БиХ) у априлу 1992, све до 1995. године. Са обе стране је било доста мртвих и рањених, много насиља и уништавања. Главна превара, коју су ширили Запад (САД, Европска унија, НАТО, итд) као и локална пропаганда, је значила страдање само једне, овде муслиманске стране, без информације, да је та страна овде убијање и уништавање започела, а заједно са хрватском страном и у другим деловима БиХ. Па ни Срби, ни многи Муслимани и Хрвати про југословенског кова нису хтели разбијање Југославије. Нежалост, западним преварама је много помогао и немали део делатности Међународног Кривичног Трибунáла за Ратне Злочине у Бившој Југославији у Хагу (ICTY). Даљом карактеристиком западне и локалне муслиманске и хрватске пропаганде су били  некритично увеличани (inflated) бројени наводно силованих Муслиманки и Хрватица јединицама ВРС (Војске Републике Српске), као и укупни бројени мртвих, као што је већ раније споменуто. Све то је веома повећавало међу етничку и међу верску мржњу.