Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

 

Од тада све исто – антисрпство Европе на првом месту

Андре Бар: "Свети Сава, слава и гусле", издавач: "Бели Анђео", Шабац, 2003, репринт издања из 1906. године 

 

            Француски историчар с размеђе деветнаестог и двадесетог столећа Андре Бар је истраживао политику великих европских сила и Турске на Балкану и мора му се признати да је схватио њену суштину. Да то није тако, не би у поднаслову свога дела невео да је на делу: "Верска агресија Аустрије и Римске цркве на православне у Босни и Херцеговини од 1878. до 1903. године". Ова одредница одише савременошћу више него билокоји научни закључак данашњих аналитичара геополитике великих сила на Балкану, посебно истраживача разбијања бивше Југославије и прилика у постдејтонској Босни и Херцеговини. Колико је Андре Бар, по својим запажињима пре једног столећа, наш савременик, види се и по његовом закључку шта ће се десити с најмногобројнијим балканским народом ако европска антисрпска политика (преко Аустрије) буде дала резултате у Босни и Херцеговини. Он једноставно наводи:

"Када у Босни и Херцеговини изумре православље, тада ће бити и крај српске идеје".

 

 

I

Завереници ћутања, користећи актуелни терор над Србима, не желе да се свет суочи са чињеницом да староседеоци Срби, на Косову и Метохији, имају епископију стару 1080 година са близу 1.500 хришћанских сакралних споменика.

Завереници ћутања, користећи актуелни терор над Србима, не желе да се свет суочи са чињеницом да европски историчари и европски картографи (Dulcerto 1339; Wavasori 1539; Di Val 1663; Cantelli 1690) никада у територију Албаније нису уписивали област српског Косова и Метохије. Ова регија Старе Србије никада није била посебна територијална јединица, већ у хиљадугодишњој историји саставни део духовног, културног и државотворног српског суверенитета.

Завереници ћутања, користећи актуелни терор над Србима, не желе да се свет суочи са чињеницом да 1610. барски бискуп Марин Бицај наводи да на Косову и Метохији живе православни и римокатолички хришћани и нешто Турака. Албанце (односно Шиптаре како они сами себе називају) барски бискуп не помиње.

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 07.03.2012. 

 

Свечаности које су одржане 1. марта у Сарајеву поводом двадесете годишњице проглашења независности Босне и Херцеговине подсећале су на свечаности у некадашњој Југославији. У њима су учествовали представници локалних муслимана и Срба, док су их босански Срби потпуно игнорисали. Хрватски представник у колективном Председништву Босне и Херцеговине, Жељко Комшић, изјавио је да је „1. марта 1992. године Босна и Херцеговина постала, захваљујући вољи већине својих грађана, независна и суверена држава“. Његов муслимански колега, Бакир Изетбеговић, је изразио уверење да ће Босну једном да „заволе“ сви њени грађани. Небојша Радмановић, представник босанских Срба у Председништву, није учествовао у свечаностима. [1]

Како је у вези с тим добро приметила локална политичка аналитичарка Тања Топић, ова годишњица „илуструје постојање дубоких раскола у дубини друштва“. Према њеним речима у данашњој Босни и Херцеговини, као и пре, нема „било какве слоге у вези са прошлошћу, у вези са тим, шта се за време рата дешавало, и према томе, нема ни компромиса у вези са националним празницима, - а подједнако – ни заједничког гледишта о будућности земље. [2]

 

Првог марта 2012. године навршава се тачно двадесет година од дана када је у Сарајеву, на Башчаршији, убијен српски сват и рањен српски свештеник. Уобичајени опис овог догађаја почиње са описом убице као „сарајевског криминалца“, а затим се наведе његово име, како би се поткрепила обавештеност о догађају. Тако је одређено погрешно разумевање онога што се догодило.
  
   Да ли је тај „сарајевски криминалац“ убио српског свата зато што му је овај нешто дуговао? Или зато што му је тако „дошло“?
  
   За правилно разумевање овог догађаја корисно је запажање сарајевског листа „Дневни аваз“ (1):
  
-    „ ...Према појединим медијским написима, Делалић је ретроактивно од Изетбеговића млађег тражио милион марака хонорара за убиство "српског свата" 1. марта 1992. године испред Старе српске цркве на Башчаршији у Сарајеву...“

(Фокус, 5.2.2012)


Филм "Сребреница, издани град" западних аутора, гдје се увелико оспорава бројка од 8.000 побијених Муслимана, само је једна у низу изјава и документираних истраживања у свијету којима се демистифицира "сребренички геноцид". У овом тексту ће се телеграфски назначити редуциран број тих оспоравања која потјечу са Запада.

Опћи увид

Злочин у Сребреници има двије фазе: злочини почињени над Србима и испровоцирани злочин Срба над Муслиманима (садашњим Бошњацима).

- Злочини над Србима у Сребреници одвијали су се од 1992. до 1995. године. Злочине су вршили припадници Армије РБиХ стационирани у Сребреници, а под руководством Насера Орића. УН званичник Yasushi Akashi сматрао је муслиманско руководство у Сребреници криминалном бандом, корумпираним и опасним провокаторима, подводачима и црнобурзашима.

Генерални секретар УН-а Кофи Анан рекао је да су се Орићеве трупе користиле техникама етничког чишћења палећи куће, те убијајући и тероризирајући цивилну популацију.

 

Да и у нашем времену, окруњеном глобалистичком идеологијом америчког и европског политиканства, има новинара који не пате од моралне лености и који чувају достојанство своје струке, сведочи и књига Биљане Живковић. Конципирана од текстова који су сведочанство како политичке патологије, тако и масовне социопатске помаме, књига „Јасеновац и сребренички мит“ се претворила у анатомију савремене изопачене друштвене збиље, са једне, и моралну хрестоматију, са друге стране.

 

1.

  Ко и зашто прећуткује Јасеновац и форсира сребренички мит јасно је после увида у шест текстова ове потресне сторије о српском мартиријуму и о пакленицима. Слику политичког патохуманизма, који све подређује моћи и прагматизму, још језивијом чине сазнања да је у погрому хрватских усташа над Србима учествовао и велики број припадника хрватског клера.

 

У „Документима о протународном раду...“, Јожа Хорват и Зденко Штамбук наводе 427 црквених злочинаца, док је Гојо Ристе Дакина за књигу „Буди католик или умри“ пронашао 977 католичких свештеника који су сарађивали са усташама. Милан Булајић је тај број, по истраживању, повећао на 1.171, а Америчка комисија за утврђивање злочина изишла са податком о 1.400 припадника хрватског римокатоличког клера који су помагали Павелићу и Степинцу, како би Хрватство уздигли у сам врх бестијаријум

 

 

09:57 | 08/11/2011 | Извор: ТАНЈУГ
   
Балкан је један од највећих неуспјеха САД, а Авганистан једини сукоб који је био неопходан. Међународне снаге на Косову (КФОР и Еулекс) наставиле су политику Запада да "Срби увек губе", пише амерички часопис.

Један од највећих неуспјеха Вашингтона јесте Балкан који нема никакав геополитички значај за Европу и требало је да буде препуштен европским чланицама НАТО. Ако су они, као што је говорио Ото Фон Бизмарк, сматрали да Балкан није вриједан костију ниједног померанског војника, онда Америка свакако није имала разлоге да се тамо мијеша.

Ипак, прије нешто више од десет година Вашингтон је бомбардовао Србију која нити је напала, нити је пријетила било којој чланици НАТО. Западне нације, које су вијековима водиле огорчене борбе на саму помисао сецесије, кренуле су у рат како би подржале независност територије Косова.