Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

 

У Србији се, већ више од деценију и по, води борба око тумачења догађаја који су се збили у Сребреници јула 1995, када је у овај град, после повлачења трупа под командом Насера Орића, ушла Војска Републике Српске. У тој борби, вашингтонско – бриселска Империја, преко свог инструмента, Хашког трибунала, настоји да наметне свеважећи дискурс о Сребреници као новом Аушвицу, што има сасвим конкретне циљеве на светској политичкој сцени. О њима је, уочи усвајања срамне Декларације о Сребреници у Скупштини Србије (за време коалиције „За европску Србију“, предвођене Тадићем), говорила позната антиглобалисткиња, Дајана Џонстон, аутор студије „Сулуди крсташи“, о рату на просторима бивше Југославије.

 

У емисији „Атлантис“ на Другом програму Радио Београда, 5. августа 2О1О. године (на захтев високог функционера Демократске странке, Драгољуба Мићуновића, емисија је укинута почетком 2О11. године, управо због свог „субверзивног“ дискурзивног потенцијала и реинтерпретативних захвата у званичну причу глобалиста и режима на власти у Београду), Дајана Џонстон је рекла: “Немам никакве породичне нити било какве друге личне везе са Србијом, немам никакв лични интерес који би ме мотивисао у раду, и заиста никад не дајем мишљење у вези са унутрашњом политиком Србије/.../ Али, у случају ове резолуције сматрам да то није само ствар Србије. Наиме, она припада корпусу питања мира и рата у свету. Ова резолуција, уколико прође у српском Парламенту, представљаће de facto оправдање за НАТО агресије, без обзира у било ком делу света се оне буду одигравале. Дакле, уколико Срби усвоје резолуцију о својој кривици и успостави се мантра за будућа таква признања у свету, НАТО и велике силе ће добити сигнал да могу некажњено бомбардовати и таквих интервенција. Рећи ће: “Аха, бомбардовали смо Србију и успели да добијемо њихово признање да смо били у праву. Хајде онда да наставимо даље“./.../ Наизглед ради се о безазленој игри хипокризије, уобичајеној игри извињења за злочине. Но, иза тога последице су огромне“(1).

 

 

Не пристајући да буде колатерална штета у процесу програмираног распада приватне комунистичке државе Јосипа Броза Тита и одбијајући да један тоталитаризам буде замењен другим тоталитаризмом – српски национ се нашао на удару планера урушавања југословенске мултиетничке заједнице. Американци, који су пресудно утицали на стварање I Југославије (као и Чехословачке), у новим политичким условима су растурили II Југославију (као, уосталом, и Чехословачку).

Следствена примена Никлсоновог амандмана само је допринела да САД подрже све бивше комунисте који су одлуком о сецесији разбијали Југославију, па су се Срби једини нашли на удару америчке администрације која се није обазирала на чињеницу да кажњавају свог савезника из оба светска рата. У том заносу, Aмериканци су превидели драстична и безочна кршења људских права Срба у Хрватској, Босни и Херцеговини, Косову и Метохији – претворивши се у извршиоце комунистичког, антисрпског Титовог завештања.

Американци су унутрашње границе авнојевских република (1943) признали за границе нових држава иако ове Титове границе нису биле међународно признате. Штавише, једном одрђене у грађанском рату (1941-1945), комунистичке републичке границе су проглашене државним у новом грађанском рату (1991-1995). Следећи развлашћену праксу, америчке УН су признале Хрватску 22. маја 1992. (када она није имала контролу над територијом Републике Српске Крајине) супротно Повељи УН према којој се у чланство примају суверене државе. Најзад, америчка опсесија рата против Срба је кључни разлог што је прећутан и прогон Јевреја из Босне као и са Косова.

Сустиже ли прошлост садашњост

Да напоменем још нешто: НАТО-ов Трибунал је смештен у Хаг с циљем да искористи ауторитет I хашке конференције  (1899) и II хашке конференције са кодификацијом међународног права и ратног права (1907) – али надасве да искористи ауторитет Хашког сталног међународног суда (1920), чијих је 15 судија и 4 заменика бирало Друштво народа (Лига народа). Овај суд је укинут Повељом ОУН (1945), и замењен је – на истим принципима – Међународним судом правде у Хагу. Апсурдност правне перверзије се састоји у чињеници да је ОУН, под притиском атлантократије и НАТО империје заобишао овај суд и, 1993, одлуком  Савета безбедности УН установио Хашки трибунал за суђење Србима.

Да ли онда грешим када кажем да НАТО-ов суд јесте политички суд; он служи искључиво вашингтонским интересима и промовисању новог америчког поретка, тачније система који је председник Труман најавио још 6. марта 1947. у Тексасу: „Амерички систем може преживети само ако постане систем целога света”. Овај суд прерушене правде, на медијски исфорсираном и једностраном приказивању урушавања Југославије односно сатанизованом српском народу, утемељује одбрану америчке интервенционистичке демократије и европског неоколонијализма.

Међутим, историјски и политички непримерено, имитирајући Нирнбершки процес, евроатлантска алијанса је управо захваљујући НАТО-вом Трибуналу показала да интервенционистичка демократија и неоколонијализам јесу синоними оне анахроне идеологије која се залаже за централистички поредак света. На исти начин, имитација победничког суда и имитација адресе (Нирнберг – Хашки међународни суд правде) претворили су НАТО-в Трибунал у Хагу то јест суд Савета безбедности УН у институцију имитације правде.

 

 

Из Архиве - Слободан Дурмановић   | понедељак, 21. април 2008 | NSPM

Случајно или не, али некако баш пред првоаприлску расправу пред Апелационим већем Хашког суда у предмету Насера Орића, појавило се писано сведочанство које открива неке до сада непознате детаље о улози ратног господара живота и смрти у Сребреници. Творац тог сведочанства је Ибран Мустафић, посланик СДА у Скупштини БиХ конституисаној након избора 1990. године и председник Извршног одбора СО Сребреница, који је због својих ставова супротних политици ратног цивилног и војног руководства у Сребреници био смењен са свих дужности.

Због сукоба са Насером Орићем на Мустафића су током рата у Сребреници извршена три атентата: у трећем атентату 11. маја 1995. године Мустафић је тешко рањен и само је чудом преживео. Након што је два месеца касније Војска РС заузела Сребреницу, Мустафић се предао ВРС да би, затим, у затвору провео више од пола године под оптужбом да је ратни злочинац. Посредством Међународног комитета Црвеног Крста размењен је за једног високог официра ВРС, а нешто касније из Хашког трибунала је стигао одговор да нема доказа да је Мустафић починио ратне злочине.

Данас Мустафић тврди да није починио ниједан злочин, откривајући, међутим, да ратне злочине јесу чинили његови сународници у Сребреници. Истовремено, наводи да “жали невине жртве у БиХ из сваког народа”, мада истиче да “не жали за свим жртвама у БиХ, јер има жртава које су пре тога биле крвници» (1). Уверен да «нема рата без ратних злочина и ратних злочинаца», Мустафић у својој књизи износи своја сазнања о злочинима које су чинили и Бошњаци и Срби на ширем подручју Сребренице. По први пут су од стране једног «инсајдера» публиковани подаци значајни за причу о Насеру Орићу: то нису само сазнања о злочинима над српским заробљеницима и заточеницима у Сребреници већ и о ратним околоностима у тој енклави, при чему су неки подаци до сада били потпуно непознати не само широј јавности, већ и српским истражним органима.

13. 05. 2012. 13:07h | Г. Глигоревић - Вести

Председник Међународне комисије о Јасеновцу др Србољуб Живановић скоро пола века истражује и проноси истину о Јасеновцу, тачније систему логора Јасеновац и Доња Градина, мучилишту и кланици Срба, Јевреја и Рома у Независној држави Хрватској. Упоредо са својом академском каријером и каријером лекара, антрополога и анатома, те судског вештака антропологије, др Живановић је посветио свој живот ширењу истине о Јасеновцу. Интервју за "Вести" дао је у Торонту, где је недавно био гост клуба и часописа "Људи говоре"

Како гласи истина о Јасеновцу?

- Почело је, најзад, да се прихвата оно што је Међународна комисија за истину о Јасеновцу објавила 2008. године да је страдало 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Две године касније комисија је издала саопштење да је међу тим жртвама било 110.000 деце до 14 година старости.


Ко финансира рад комисије?

- Комисију је основала Међународна конференција за истину о Јасеновцу, а финансира се преко координатора комисије чије је седиште у Бањалуци, јер је то најближи град стратишту јасеновачком у Доњој Градини.

 

ЈАСЕНОВАЧКИ СИСТЕМ ХРВАТСКИХ КОНЦЕНТРАЦИОНИХ ЛОГОРА ЗА ИСТРЕБЉЕЊЕ СРБА, ЈЕВРЕЈА И РОМА – 1941–1945.

Господине председавајући, часни оци, даме и господо, сестре и браћо, драги пријатељи!

Велики број особа, преживеле жртве, сведоци, научници, политичари, свештеници и многи људи добре воље су говорили и писали о геноцидy који су починили римокатоличка црква и Хрвати против Срба, Јевреја и Рома у току Другог светског рата да је веома тешко рећи нешто сасвим ново.

Према налазу Међународне комисије за истину о Јасеновцу, у Јасеновачком систему концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома Хрвати су убили више од 700 000 Срба, 23 000 Јевреја и 80 000 Рома. У тај број је урачунато и више од 110 000 мале деце која су такође убијена. Према томе, сада је веома тешко дати неки бољи опис зверстава која су починили Хрвати и њихови римокатолички свештеници и часне сестре, или пак пружити неко боље објашњење ових злочина против хуманости и геноцида који су починили. Целокупно српско, јеврејско и ромско становништво у Независној држави Хрватској претрпело је геноцид и истребљење од стране Хрвата.

 

 

(Реч на промоцији књиге „Масакр у Сребрници“ Едварда Хермана, у Руском дому, у Београду, 9. априла 2012)

Књига која је повод за наш вечерашњи округли сто зове се „Масакр у Сребреници“ од професора Едварда Хермана и групе аутора, који углавном долазе са англосаксонског говорног подручја. Њима је заједничко то да су се, имам утисак, подробно и темељно бавили сребреничким догађајима. Стекао сам утисак да је те истраживаче ујединила жеља да се установи истина. Очевидно је то био њихов главни мотив да се прихвате споменуте нимало захвалне теме. Никада није било лако писати против прописане и једном засвагда „одозго“ утврђене истине.

У додир са овом темом дошао сам веома рано, пре тридесетaк година, када сам стигао у западни Берлин на постдипломске студије. У првих две или три године мог боравка у Немачкој највећи део времена проводио сам у одлично уређеној библиотеци тада западноберлинског Слободног универзитета (Frei Universität). Веома се живо сећам тог времена. Било је то непосредно после 6. априла године 1981. Прелистао сам најважније немачке дневне листове тог датума и гле изненађења: ни у једном није било ни речи о бомбардовању Београда од 6 априла 1941. Ово откриће ме потресло, растужило, разбеснило, али и оснажило у жељи да се озбиљније позабавим овим феноменом. У мојим књигама - а до сада су објављена три тома „Берлинских записа“ - велики део посвећен је управо овој теми.