Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Слободан Дурмановић  
петак, 02. новембар 2012.

(Нови Репортер)

У последње време судови у БиХ изрекли су више пресуда за ратне злочине над Србима, али то није много умањило незадовољство удружења српских жртава. У удружењима су понекад још више огорчени, сматрајући да су затворске казне починиоцима веома мале. Осим тога, у српским удружењима се питају како то да, поред починиоца злочина, не одговарају њихови команданти. Истина, они поздрављају пресуде, али истичу да се веома споро приводе правди одговорни за страдање Срба, те да су српске жртве дискриминисане у односу на жртве друга два народа.

Команданте Армије РБиХ (не) чекају оптужнице            

Удружења су посебно кивна што још нема оптужнице против бошњачког генерала Атифа Дудаковића, тим пре што је неколико Дудаковићу подређених команаданата и војника што осуђено, што осумњичено, а међу њима и он сам. Тужилаштво БиХ већ дуго води предмет под називом „Атиф  Дудаковић и други“, али до сада су осуђени и хапшени само ови „други“. А тужилачка одлука је, наводно, пролонгирана за следећу годину, иако није најјасније шта се још чека.

Прошле седмице ухапшен је 39-годишњи Сафет Ковачевић, осумњичен за злочине нас над српским становништвом на подручју Бихаћа и Цазина. Током ове године, тројица Дудаковићу подређених добили су укупно 25 година затвора на истом подручју: официри “безбедњаци” при Дудаковићевом Петом корпусу АРБиХ, Мехура Селимовић и Адил Ружнић, добили су по осам година, а војни полицајац Емир Мустафић осуђен је на девет година затвора. И то су, до сада, “најозбиљније” пресуде за ратне злочине у БиХ.

среда, 22. август 2012.

Зову га „Султан“. Дечак који је у истанбулском насељу Касимпаша шездесетих година прошлог века продавао кабезу, лимунаду, ђевреке и леблебије, сада грми Балканом. За врло кратко време, Реџеп Тајип Ердоган поновио је да је „Босна (била) турска покрајина“ и да му је „Алија Изетбеговић Босну оставио у аманет“, као „османлијски део Европе“.

Осим тога, у Истанбулу се ових месеци могло чути и да је „напад на Сарајево напад и на Истанбул“. А и муслимански лидери у БиХ нису остајали пасивни. Син Алије Изетбеговића, Бакир, фебруара ове године изјавио је, не без оријенталне сервилности и снисходљивости, да Ердоган „не припада само Турцима, већ и Бошњацима“.

Последња у низу изјава, дошла је с вечере поводом недавног муслиманског верског празника. Том приликом, како преносе медији, Ердоган је изјавио: „Говоре да пустим збивања у Сарајеву, Гази, Кабулу, да се више интересујем за стање у градовима који се налазе у оквиру Турске. Али, захваљујући Богу, ми смо повезали оно што смо у прошлости имали: 81 државну покрајину. Бринућемо и о њима и о Турској.“

Радикалне изјаве некадашњег болесника с Босфора, чија се економска анамнеза знатно поправила, долазе тачно сто година након Првог балканског рата, када су коалиционе снаге српских држава Србије и Црне Горе, Грчке и Бугарске ослободиле своје народе од турских завојевача. Искључиво у том контексту треба читати Ердоганове изјаве.

 

 

Фонд Стратешке Културе
srb.fondsk.ru

23.07.2012 | 00:01        
Александар ПАВИЋ

 

Недавни чланци Игора Панарина[1] и Виктора Бурбакија[2] указују да су одређени највиши руски академски, војно-обавештајни и владајући кругови коначно спремни да одлучније ступе на бојно поље информативног ратовања, на којем су западне силе, са јасним америчким вођством, досад биле неприкосновене. Панарин конкретно предлаже да један од пунктова за вођење тог глобалног конфликта буде и Србија. И сасвим је у праву. Због својих искустава са западном ратном пропагандом и ефектима које је она произвела не само на сопственом терену, већ и на перцепције глобалног, односно глобализованог јавног мњења, Србија има много тога да понуди, укључујући и „интелектуалне снаге“ о којима говори Бурбаки, као кључним за вођење „ратова треће генерације“. А, заједничким напорима, има се много тога понудити и остатку глобалног аудиторијума, тј. оном његовом делу који није под потпуном доминацијом делимичне или тоталне западне информационе контроле.

Данашњи западни интервенционизам, који се тренутно најконкретније испољава у Сирији, са јасним тенденцијама даљег ширења на исток, није заснован само на већ отрцаној идеологији „ширења демократије“. Да јесте, његов кредибилитет би био превише исцрпљен чак и за пропагандно-убеђивачке моћи западних медија, с обзиром на резултате претходних кампања вођених под том заставом. Ствар је сад много шире и дубље постављена: данашњи западни, тј. глобалистички интервенционизам своје идеолошке темеље гради на доктрини „Одговорности за заштиту“ (Responsibility to Protect или, скраћено, R2P), тј. наводне обавезе „међународне заједнице“ да „заштити“ народе од непочинстава режима или влада које њима управљају. Сажето речено, према тој доктрини, национални суверенитет више није привилегија већ „обавеза“ – чије испуњавање је ствар процене неизбежне, апстрактно дефинисане „међународне заједнице“, која затим преузима на себе „обавезу“ да интервенише против, тј. унутар суверених држава у којима је „оцењено“ да власт на неки начин угрожава грађане. Или, како се то дефинише на веб-страници УН-овог Специјалног саветника за спречавање геноцида, у делу посвећеном „Одговорности за заштиту“: „Суверенитет више не пружа Државама ексклузивну заштиту од страног уплитања; он представља обавезу која чини Државе одговорним за заштиту сопствених грађана.“[3]

 

 

 

 

У Србији се, већ више од деценију и по, води борба око тумачења догађаја који су се збили у Сребреници јула 1995, када је у овај град, после повлачења трупа под командом Насера Орића, ушла Војска Републике Српске. У тој борби, вашингтонско – бриселска Империја, преко свог инструмента, Хашког трибунала, настоји да наметне свеважећи дискурс о Сребреници као новом Аушвицу, што има сасвим конкретне циљеве на светској политичкој сцени. О њима је, уочи усвајања срамне Декларације о Сребреници у Скупштини Србије (за време коалиције „За европску Србију“, предвођене Тадићем), говорила позната антиглобалисткиња, Дајана Џонстон, аутор студије „Сулуди крсташи“, о рату на просторима бивше Југославије.

 

У емисији „Атлантис“ на Другом програму Радио Београда, 5. августа 2О1О. године (на захтев високог функционера Демократске странке, Драгољуба Мићуновића, емисија је укинута почетком 2О11. године, управо због свог „субверзивног“ дискурзивног потенцијала и реинтерпретативних захвата у званичну причу глобалиста и режима на власти у Београду), Дајана Џонстон је рекла: “Немам никакве породичне нити било какве друге личне везе са Србијом, немам никакв лични интерес који би ме мотивисао у раду, и заиста никад не дајем мишљење у вези са унутрашњом политиком Србије/.../ Али, у случају ове резолуције сматрам да то није само ствар Србије. Наиме, она припада корпусу питања мира и рата у свету. Ова резолуција, уколико прође у српском Парламенту, представљаће de facto оправдање за НАТО агресије, без обзира у било ком делу света се оне буду одигравале. Дакле, уколико Срби усвоје резолуцију о својој кривици и успостави се мантра за будућа таква признања у свету, НАТО и велике силе ће добити сигнал да могу некажњено бомбардовати и таквих интервенција. Рећи ће: “Аха, бомбардовали смо Србију и успели да добијемо њихово признање да смо били у праву. Хајде онда да наставимо даље“./.../ Наизглед ради се о безазленој игри хипокризије, уобичајеној игри извињења за злочине. Но, иза тога последице су огромне“(1).

 

 

Не пристајући да буде колатерална штета у процесу програмираног распада приватне комунистичке државе Јосипа Броза Тита и одбијајући да један тоталитаризам буде замењен другим тоталитаризмом – српски национ се нашао на удару планера урушавања југословенске мултиетничке заједнице. Американци, који су пресудно утицали на стварање I Југославије (као и Чехословачке), у новим политичким условима су растурили II Југославију (као, уосталом, и Чехословачку).

Следствена примена Никлсоновог амандмана само је допринела да САД подрже све бивше комунисте који су одлуком о сецесији разбијали Југославију, па су се Срби једини нашли на удару америчке администрације која се није обазирала на чињеницу да кажњавају свог савезника из оба светска рата. У том заносу, Aмериканци су превидели драстична и безочна кршења људских права Срба у Хрватској, Босни и Херцеговини, Косову и Метохији – претворивши се у извршиоце комунистичког, антисрпског Титовог завештања.

Американци су унутрашње границе авнојевских република (1943) признали за границе нових држава иако ове Титове границе нису биле међународно признате. Штавише, једном одрђене у грађанском рату (1941-1945), комунистичке републичке границе су проглашене државним у новом грађанском рату (1991-1995). Следећи развлашћену праксу, америчке УН су признале Хрватску 22. маја 1992. (када она није имала контролу над територијом Републике Српске Крајине) супротно Повељи УН према којој се у чланство примају суверене државе. Најзад, америчка опсесија рата против Срба је кључни разлог што је прећутан и прогон Јевреја из Босне као и са Косова.

Сустиже ли прошлост садашњост

Да напоменем још нешто: НАТО-ов Трибунал је смештен у Хаг с циљем да искористи ауторитет I хашке конференције  (1899) и II хашке конференције са кодификацијом међународног права и ратног права (1907) – али надасве да искористи ауторитет Хашког сталног међународног суда (1920), чијих је 15 судија и 4 заменика бирало Друштво народа (Лига народа). Овај суд је укинут Повељом ОУН (1945), и замењен је – на истим принципима – Међународним судом правде у Хагу. Апсурдност правне перверзије се састоји у чињеници да је ОУН, под притиском атлантократије и НАТО империје заобишао овај суд и, 1993, одлуком  Савета безбедности УН установио Хашки трибунал за суђење Србима.

Да ли онда грешим када кажем да НАТО-ов суд јесте политички суд; он служи искључиво вашингтонским интересима и промовисању новог америчког поретка, тачније система који је председник Труман најавио још 6. марта 1947. у Тексасу: „Амерички систем може преживети само ако постане систем целога света”. Овај суд прерушене правде, на медијски исфорсираном и једностраном приказивању урушавања Југославије односно сатанизованом српском народу, утемељује одбрану америчке интервенционистичке демократије и европског неоколонијализма.

Међутим, историјски и политички непримерено, имитирајући Нирнбершки процес, евроатлантска алијанса је управо захваљујући НАТО-вом Трибуналу показала да интервенционистичка демократија и неоколонијализам јесу синоними оне анахроне идеологије која се залаже за централистички поредак света. На исти начин, имитација победничког суда и имитација адресе (Нирнберг – Хашки међународни суд правде) претворили су НАТО-в Трибунал у Хагу то јест суд Савета безбедности УН у институцију имитације правде.

 

 

Из Архиве - Слободан Дурмановић   | понедељак, 21. април 2008 | NSPM

Случајно или не, али некако баш пред првоаприлску расправу пред Апелационим већем Хашког суда у предмету Насера Орића, појавило се писано сведочанство које открива неке до сада непознате детаље о улози ратног господара живота и смрти у Сребреници. Творац тог сведочанства је Ибран Мустафић, посланик СДА у Скупштини БиХ конституисаној након избора 1990. године и председник Извршног одбора СО Сребреница, који је због својих ставова супротних политици ратног цивилног и војног руководства у Сребреници био смењен са свих дужности.

Због сукоба са Насером Орићем на Мустафића су током рата у Сребреници извршена три атентата: у трећем атентату 11. маја 1995. године Мустафић је тешко рањен и само је чудом преживео. Након што је два месеца касније Војска РС заузела Сребреницу, Мустафић се предао ВРС да би, затим, у затвору провео више од пола године под оптужбом да је ратни злочинац. Посредством Међународног комитета Црвеног Крста размењен је за једног високог официра ВРС, а нешто касније из Хашког трибунала је стигао одговор да нема доказа да је Мустафић починио ратне злочине.

Данас Мустафић тврди да није починио ниједан злочин, откривајући, међутим, да ратне злочине јесу чинили његови сународници у Сребреници. Истовремено, наводи да “жали невине жртве у БиХ из сваког народа”, мада истиче да “не жали за свим жртвама у БиХ, јер има жртава које су пре тога биле крвници» (1). Уверен да «нема рата без ратних злочина и ратних злочинаца», Мустафић у својој књизи износи своја сазнања о злочинима које су чинили и Бошњаци и Срби на ширем подручју Сребренице. По први пут су од стране једног «инсајдера» публиковани подаци значајни за причу о Насеру Орићу: то нису само сазнања о злочинима над српским заробљеницима и заточеницима у Сребреници већ и о ратним околоностима у тој енклави, при чему су неки подаци до сада били потпуно непознати не само широј јавности, већ и српским истражним органима.