Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Миливоје Иванишевић

ЕСЕЈ О МУСЛИМАНСКИМ ВОЈНИМ ПОБЕДАМА
ТОКОМ РАТА у БиХ 1992-1995.
(Виђено очима победника)

Део први

Печат, 8. март 2013.
Логично и оправдано, есеј је писан језиком оних чија су документа коришћена. А реч је о победама Армије БиХ и наша морална обавеза је да користимо језик хроничара који су на свој начин овековечили ратна дела својих муслиманских сународника, а највероватније у време рата и својих сабораца из Армије БиХ. Питање на које можда још треба сачекати одговор је да ли би постојала данашња самостална и оваква Република Босна и Херцеговина да у тим пресудним тренуцима на челу државе није било високо квалитетног, пре свега муслиманског, али и хрватског, државног и политичког руководства и војних старешина који су све њихове идеје оберучке прихватили и свесрдно оружјем спровели у дело. Да ли би муслиманско руководство са својим коалиционим и војним партнерима Хрватима, без свеопштег војног ангажовања и остварених победа, успело да створи данашњу заједничку државу, Муслиманско-хрватску федерацију.

Сви успеси и све победе, па и оне најзначајније, о којима ћемо писати, свели су се у данашња права и оганичења муслиманско - хрватске федерације. Сједињене Америчке Државе и остали чланови Нато савеза, муслимански партнери током целог рата, и поред великог дипломатског труда и исцрпљујућих дебата у Дејтону, једино су федерацију могли да обезбеде дубоко депримираној делегацији својих муслиманскоих штићеника и сабораца. На жалост и разочарање муслиманских политичара, та полудржава није била циљ њихових победа. Њихов циљ је био целина Босне и Херцеговине. Преостали, ништа мањи део ове бивше југословенске централне социјалистичке републике, припао је мештанима српске националности, или је боље да се послужим ратним језиком муслиманских хроничара, а то значи да је припао агресорима и окупаторима. Тек та чињеница је компромитовала муслиманско-хрватске циљеве и открила суштину рата. Свет је схватаио да Срби нису ни агресори ни окупатори, већ да су своји на свом и да им не може нико ништа. Тако Срби, на изненађење, па и жалост, многих Дејтонских преговарача, постадоше један од незаобилазних ентитета без чије добре воље, сагласности и потписа, данас не би било ни самосталне државе Босне и Херцеговине, па, уз то, ни Муслиманско-хрватске федерације.

Тиме ни Срби нису остварили свој циљ нити су добили оно што су хтели, напротив. Њихова жеља није била ово што сад имају, самостална држава Босна и Херцеговини.

Миливоје Иванишевић
(Печат, 15. фебруар 2013)                

Меморијални центар Поточари-Сребеница и Истраживачко-документациони центар у Сарајеву фомирани су са истом намером и у веома кратком временском размаку, готово истовемено, 2002. и 2003. године. Да је то одраз непосредних потреба да се искажу и евидентирају муслиманске ратне жртве, односно пијетет према мртвим сународницима, ове институције биле би формиране током рата или непосредно по престанку ратних сукоба. Међутим, закашњење од седам, односно осам, година намеће сумњу да је сврха тих институција изнад свега да оптерете српску страну за страдања муслимана, а тек у другом плану је пијетет према мртвима муслиманима. У оба случаја испољена је и огромна подршка иностранства, пре свега држава које су и током рата подржавале муслимане. У оба случаја стварни интерес је стварање инструмената за поткопавање државности Републике Српске. Меморијални центар Поточари-Сребреница нису ни формирали муслимани, њихове државне или верске власти, већ непосредно Високи представници за Босну и Херцеговину Волфанг Петрич и његов наследник Педи Ешдаун. То, макар посредно, сведочи да је у оба случаја испољен истоветан интерес муслиманских власти и њихових ратних и поратних стратешких партнера, финансијера и савезника у оружаним акцијама против Себа.

О Меморијалном Центру Поточари – Сребреница доста је писано, поготово кад је реч о Сребеници, и у овом случају само је делимично предмет наше пажње. На то ћемо се позвати још једном на крају овог огледа.

(Counterpunch / NSPM)

Противљење геноциду постало је нека врста кућне радиности у Сједињеним Државама.

Посвуда по универзитетима појављују се „студије геноцида“. Пре пет година оформљена је једна бесперспективна „Радна група за спречавање геноцида“ (“Genocide Prevention Task Force”), на челу са ветеранима Клинтонове администрације: бившом државном секретарком Мадлен Олбрајт и бившим секретаром одбране Вилијемом Коеном.

Библија ове кампање је „Паклени проблем“, књига Саманте Пауер (Samantha Power: “A Problem from Hell”). Госпођа Пауер тврди да је влада САД, мада добронамерна попут свих нас, исувише спора да интервенише и „спречи геноцид“. Овај предлог америчка влада прихвата, чак дотле да је госпођу Пауер узела за саветника.

Зашто је влада САД тако приљежно кренула у крсташки поход против „геноцида“?

Разлог је јасан. Откако је холокауст постао најраспрострањенија историјска тема у државама Запада, појам „геноцида“ је нашироко и лако прихваћен као највеће зло које је снашло планету. Сматра се да је то горе од рата.

У овоме лежи његова огромна вредност за војно-индустријски комплекс САД и за инострану политичку елиту у потрази за прихватљивим изговором да војно интервенишу ма где да одлуче.

(Данас се навршило годину дана од одласка нашег уваженог колеге, саборца и приајтеља Предрага Драгића Кијука)


Никада у нас актуелније но данас, и никад са више застрашујућег упозорења, нису опомињале речи светог Кипријана Картагинског који је упозоравао да „изван цркве нема спасења”. У ствари завештање: Extra ecclesiam nulla salus српском национу јасно предочава да свој смисао не може тражити изван хришћанске православне цркве, пошто једино у њој може да пронађе све што је изгубио: своје историјско памћење, свој језик, своју културну традицију, своју духовну вертикалу. Напросто, изван наследног мемофонда, изван цркве у коме  је све то имао и сабрао сопствени идентитет, народ неће претрајати у историји, која га на почетку XXI века ставља пред највећа егзистенцијална и политичка искушења.

Срби су једини народ у држави који је крај брозних времена Титове Југославије дочекао неспреман, иако је процес европских интеграција улазио у завршну фазу а централна обавештајна служба САД, још од лета 1990, нескривено предвиђала грађански рат у Југославији. Хипнотисани југословенском идејом српски политичари су бранили опстанак заједнице коју је очекивао програмирани распад, идеологију која је отишла у историјски архив и унутрашњу територијалну целовитост авнојевских република – без да су, тражећи савезнике, у први план ставили интегритет српског националног бића. Уместо залагања за међународну конференцију на којој би се решавала целовитост српског питања на помолу урушавања Југославије, упали су у клопку наметнутог рата и омогућили стварање историјски непостојећих држава (Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине те Македоније).

МТБЈ је 12. децембра текуће године изрекао пресуду у случају генерала Здравка Толимира. Он је проглашен кривим за геноцид и осуђен је на доживотну робију. Међутим, одлука је донета прегласавањем - један судија П.И. Ниамбе изнео је категоричко неслагање са одлуком и изјавио да генерал Толимир треба да буде ослобођен по свим тачкама оптужнице.

Одлука судског већа представља класичан пример неправедног суђења. Размотримо неке моменте који показују дефектност такве одлуке.

Тако се приликом решавања питања о томе да ли је војска босанских Срба радила по општем плану напада на цивилно становништво, Претресно веће се ослонило на чувене Директиве, између осталих на директиву №7. Међутим, судије су ту Директиву издвојиле од осталих директива, као и из историјског контекста грађанског рата у Босни, који је у време разматраног догађаја већ трајао пуне три године. На тај начин, у условима рата који већ увелико траје, текст Директиве №7 не може се сам по себи сматрати као противправно дело. Штавише, суду нису предочени никакви докази за то да је Директива утицала на било који начин на деловање армије РС.[1] Осим тога, судско веће је неправилно оценило да је сваки напад на енклаве представљао истовремено и напад на цивилно становништво. Судије су игнорисале важан део исказа сведока П. Салапуре, који је, између осталог, изјавио да је циљ напада била дислокација команде бригаде војске БиХ2, тако да је то био легалан војни циљ.

субота, 08. децембар 2012.

Њујорк - Није у реду да само Срби сносе одговорност за злочине у ратовима у Југославији, каже извршни директор Центра за хуманитарни дијалог из Женеве Дејвид Харланд.

Пресуде које се изричу само Србима немају смисла ни у погледу правде, ни у погледу реалности, ни политике, каже Харланд.

"Срби су починили многе од најгорих злочина у овим ратовима, али нису само они, и није у реду, нити корисно, да само они сносе одговорност", пише Харланд у тексту објављеном у "Њујорк тајмсу" под насловом "Селективна правда за Балкан".

"Много је лоше бити српска жртва неког злочина на подручју бивше Југославије. Током протеклих ратова на Балкану Срба је расељено - етнички очишћено - више него иједне друге заједнице. И највише Срба је остало етнички расељено дан данас. Готово нико за то није одговарао, а како стоје ствари, нико и неће", наводи овај аутор.

Харланд истиче да су ослобађајуће хашке пресуде некадашњем лидеру тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК) Рамушу Харадинају и хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу показале да су сви пријатељи Запада ослобођени, а скоро сви Срби проглашени кривима.

Наслов овог чланка сам позајмио из књиге Александра Дорина и Зорана Јовановића, која је објављена 2010. године. Оригиналан наслов је „Srebrenica, wie es wirrklich war“, а књигу су на италијански превели Антје Фореста и Корадо Бертани 2012. године, а издала ју је кућа Замбон.

То је књига коју би многи требало да прочитају, укључујући и неке бивше судије, јер се ствари нису десиле баш онако како су неки покушали и још увек покушавају да нам испричају.

Манипулисана дезинформација, нарочито у међународним темама, је увек водила главну причу и зато се потпуно слажем са оним што је написано и документовано у овој изузетној књизи.

Кад смо већ код изманипулисане дезинформације: да ли се неко сећа „масакра албанских цивила“, којег је починила југословенска (српско-црногорска) војска на Косову?

Колико нас су сазнали – тек касније – да се није радило о „цивилима“ већ о борцима ОВК који су погинули у јеку борбе и да шеф посматрача није био нико други до ЦИА агент (?) Вилијам Вокер који је наредио да им се скину униформе и да им се обуку цивилна одела, креирајући тако дуго очекивану прилику за проглашавање рата Југославији?