Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Печат, 13. септембар 2013. 00:05

Бесмислено је порицати или прећуткивати злочине који су се догодили током последњег рата 1992-1995. године у Босни и Херцеговини, на територијама и у општинама које су биле у надлежности и за које су одговорне српскe власти.

Злочини се догађају у сваком рату. То није никаква новост. Новост би била да се о томе пише, да се обнародују. По томе ни прошли рат није некакав изузетак. Убиства и пљачке, силовања и разбојништва, посебно се жестоко распламсавају у етничким или верским локалним сукобима, који су карактеристични за грађанске ратове. То је био случај и у Републици Српској. Оружани сукоби стварају за криминаце најпогодније услове да у име лажног националног, или верског, интереса врше убиства, силовања, разбојништва, пљачке... То је тако од искона. Убице, разбојници или лопови немају ни социјалних ни националних скрупула. Свака нација и свака држава оптерећена је таквим појединцима и њиховим злоделима.  И то је наслеђе од искона. Битно је да ли органи надлежне војне или цивилне власти делују против починилаца кривичних дела, чак и у кризним условима. Или их занемарују, а можда и подстичу.

Наше је уверење да нико једној нацији, у овом случају нашој српској нацији, не може да нанесе већу срамоту од наводних патриота који у име лажног националног, или верског, интереса жаре и пале по кућама својих суграђана друге вере или друге нације. То су људи од којих су се православна Црква и власти РС и Србије више пута јавно дистанцирали. Али, то никад није било довољно. Све што је нажао учињено недужним  људима исламске вероисповести или римокатолицима пало је на српску душу и српску савест. Нечасни  људи обезвређују достојанство и образ народа из којег потичу. Ништа мање нацију не обезвређују ни они који такве појединце и њихова недела, без обзира на мотиве, толерише и заташкавају. То се показало после сваког рата. И то је оно што су муслимани и Хрвати остали дужни српском народу не само сада, већ и после оба светска рата у прошлом веку.

27.06.2013 06:33 | Превод: Борис Ђурић

Брисел - Исламски фундаментализам је још пријетња безбједности у БиХ, а постоје тврдње да се терористи припремају за нападе усмјерене ка дипломатским мисијама САД, базама NATO или Оружаним снагама БиХ које учествују у операцијама у иностранству.

Наведено је то у анализи рађеној за потребе безбједносних служби у Бриселу од 6. јуна ове године која носи назив "Модерни тероризам на Балкану: Права пријетња безбједности у Европи", а која је у посједу "Гласа Српске".

- У БиХ је дошло до пораста популарности фундаменталистичких трендова и повећања броја сљедбеника "Алахових ратника" којих, према процјенама, на територији те земље сада има око 10.000. Извори у БиХ тврде да екстремисти врше обуке у близини Мањаче, на граници РС и ФБиХ код Теслића и у околини Зенице - пише у анализи.

Додаје се да су послије арапског прољећа у Египту многи противници свргнутог режима пуштени из затвора, а међу њима је и Имад ал-Мисри, Египћанин, вођа јединице "Ел муџахедин" и припадник египатске фракције Аз Завахирија, који је почео пропагирање правила радикалног ислама одмах послије повратка у Босну.

26.06.2013 06:01 | Превод: Борис Ђурић

Брисел - Центри усмјерени на регрутовање терориста на Балкану још се успостављају, а нарочито у Босни и Херцеговини, Косову, Санџаку и Хрватској. Њихове активности се финансирају углавном од новца добијеног илегалном трговином дрогом.

Наводи се то у анализи рађеној за потребе безбједносних служби у Бриселу од 6. јуна ове године која носи назив "Модерни тероризам на Балкану: Права пријетња безбједности у Европи", а која је у посједу "Гласа Српске".

Активности

Наводи се да регионална терористичка мрежа још јача на Балкану и да шири утицај на територији Санџака, БиХ, Косова, Македоније и Албаније.

- Она постаје више радикална формирајући паравојне структуре које сарађују са "Ал-Каидом" и другим терористичким организацијама. Анализе израелских обавјештајних служби показују да исламске хуманитарне организације стално шаљу новац муслиманима бошњачког и албанског поријекла да формирају финансијску базу за будуће терористичке активности - пише у анализи.

Петнаестог маја навршилa се тачно 21 година од злочина над припадницима ЈНА који су се повлачили у колони из касарне “Хусинских рудара” у Тузли. На месту злочина, у некадашњој Скојевској улици на Брчанској малти и овог 15. маја породице жртава и преживели војници ЈНА запалили су свеће, и то под јаким обезбеђењем локалне полиције[1]: те полицијске мере постале су обавезне пошто су пре неколико година учесници комеморације били извређани од стране локалног становништва, а венци које су донели били су буквално изгажени.

Али, до дана данашњег нико није кажњен за злочине у предмету познатом под називом “тузланска колона”, а двојица оптужених су ослобођени. Истина, након првобитног ослобађања, суђење члану Оперативног штаба тузланског МУП-а Илији Јуришићу обновљено је и још траје у Београду. Јуришић се терети да је учествовао у командовању напада припадника МУП-а РБиХ и ТО РБиХ на колону ЈНА, при чему је убијен најмање 51 припадник ЈНА, а више десетина их је рањено, заробљено и заточено. Неки од њих сведочили су да су мучени током заточеништва, а последњи заробљеници размењени су три месеца касније.

Печат 4. мај 2013. 00:35

Како је интервју председника Србије Томислава Николића за РТ БиХ призвао у сећање апел којим се западно-европској јавности пре две деценије обратио Француз Жак Вержес, и да ли се и председник Србије својим изјавама сврстао у оне које би требало подсећати на велика огрешења према српском народу?

Пре тачно двадесет година у Лозани је објављена књига под горњим насловом. Аутор Жак Вержес, познати француски адвокат, обратио се европској, пре свега западноевропској, јавности тражећи правду за српски народ. Ја исто тражим сада у Србији, подстакнут интервјуом Председника Србије господина Томислава Николића РТ БиХ.

И сам верујем да је тражити опрост за невино страдале жртве морална обавеза сваког човека, поготово ако је и он, на свеједно који начин, могао томе допринети. То је лични чин. Кад се истим поводом обрати председник државе то је покајање свих грађана. Нама се никада нико није извинио ни тражио опрост. А грешних према српском народу има на све стране, и у некдашњим „братским“ републикама и у државама НАТО савеза и у исламском свету. Ни то не сме да буде препрека нашем понашању. Можда смо, захваљујући цркви, понекада или понегде праведнији или правдољубивији од других.

Миливоје Иванишевић

ЕСЕЈ О МУСЛИМАНСКИМ ВОЈНИМ ПОБЕДАМА
ТОКОМ РАТА у БиХ 1992-1995.
(Виђено очима победника)

Део други

Печат, 15.  март 2013.
Муслиманску војску, јединице 8. оперативне групе, потом 28. дивизије, са седиштем у Сребреници, у саставу 2. корпуса Армије БиХ, предводио је Насер Орић. Витез Алије Изетбеговића, бригадни генерал и носилац знаменитог „Златног љиљана". После ослободилачких похода наведених формација овај крај је десеткован више него у време Другог светског рата и усташких покоља 1941-1945.год. Прикупљање и сахрана покојника трајало је месецима.

Миливоје Иванишевић

ЕСЕЈ О МУСЛИМАНСКИМ ВОЈНИМ ПОБЕДАМА
ТОКОМ РАТА у БиХ 1992-1995.
(Виђено очима победника)

Део први

Печат, 8. март 2013.
Логично и оправдано, есеј је писан језиком оних чија су документа коришћена. А реч је о победама Армије БиХ и наша морална обавеза је да користимо језик хроничара који су на свој начин овековечили ратна дела својих муслиманских сународника, а највероватније у време рата и својих сабораца из Армије БиХ. Питање на које можда још треба сачекати одговор је да ли би постојала данашња самостална и оваква Република Босна и Херцеговина да у тим пресудним тренуцима на челу државе није било високо квалитетног, пре свега муслиманског, али и хрватског, државног и политичког руководства и војних старешина који су све њихове идеје оберучке прихватили и свесрдно оружјем спровели у дело. Да ли би муслиманско руководство са својим коалиционим и војним партнерима Хрватима, без свеопштег војног ангажовања и остварених победа, успело да створи данашњу заједничку државу, Муслиманско-хрватску федерацију.

Сви успеси и све победе, па и оне најзначајније, о којима ћемо писати, свели су се у данашња права и оганичења муслиманско - хрватске федерације. Сједињене Америчке Државе и остали чланови Нато савеза, муслимански партнери током целог рата, и поред великог дипломатског труда и исцрпљујућих дебата у Дејтону, једино су федерацију могли да обезбеде дубоко депримираној делегацији својих муслиманскоих штићеника и сабораца. На жалост и разочарање муслиманских политичара, та полудржава није била циљ њихових победа. Њихов циљ је био целина Босне и Херцеговине. Преостали, ништа мањи део ове бивше југословенске централне социјалистичке републике, припао је мештанима српске националности, или је боље да се послужим ратним језиком муслиманских хроничара, а то значи да је припао агресорима и окупаторима. Тек та чињеница је компромитовала муслиманско-хрватске циљеве и открила суштину рата. Свет је схватаио да Срби нису ни агресори ни окупатори, већ да су своји на свом и да им не може нико ништа. Тако Срби, на изненађење, па и жалост, многих Дејтонских преговарача, постадоше један од незаобилазних ентитета без чије добре воље, сагласности и потписа, данас не би било ни самосталне државе Босне и Херцеговине, па, уз то, ни Муслиманско-хрватске федерације.

Тиме ни Срби нису остварили свој циљ нити су добили оно што су хтели, напротив. Њихова жеља није била ово што сад имају, самостална држава Босна и Херцеговини.