Институт за истраживање српских страдања у XX веку

М. ФИЛИПОВИЋ | 23. фебруар 2015.
Одбијањем Кутиљеровог плана Алија Изетбеговић земљу увео у разарања и крваве обрачуне. Кутиљеро: Моја мапа и она из Дејтона скоро исте. Могли смо сачувати многе животе

БОРБА Алије Изетбеговића и његових ментора са Запада за унитарну босанску државу увела је земљу у крвави рат који је могао да буде спречен да је прихваћен мој план мирне поделе територије на три дела! Ова изјава португалског дипломате Жозеа Кутиљера, творца мировног плана за БиХ, познатог као “Кутиљеров план”, актуелна је и данас, 23 године након што је пропао његов предлог мирне поделе Босне на бошњачку, српску и хрватску територију.

У Лисабону су 23. фебруара 1992. године на конференцији о БиХ, коју је организовао Кутиљеро, договорени принципи поделе Босне и Херцеговине. Потпис на “Кутиљеров план” 18. марта ставили су Радован Караџић, Алија Изетбеговић и Мате Бобан.

Међутим, Изетбеговић је касније, након разговора са америчким амбасадором у Југославији Вореном Цимерманом, одбацио план. Наводно је Цимерман тада обећао Изетбеговићу да ће САД признати БиХ ако одбаци овај план. Потом је уследио крвави рат, зверства, разарања и прогони...

Предговор  фотомонографији "Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској" аутора Јована Мирковића, историчара и дугогодишњег директора Спомен комплекса у Јасеновцу.

У науци је добро познато да је свуда у свету, где је долазило до масовне деструкције имена неке нације, то био знак за физички напад на ту нацију, да је то било јавно жигосање и упирање прстом на оне који су сметали и које је, нимало бираним средствима, требало одстранити из средине у којој су били непожељни. Деструкција српског имена у Хрватској увек је била праћена непрестаним јавним истицањем да су Срби издајници, да су реметилачки чинилац хрватског друштва и хрватске политике, да су „народна неприлика”, „да Хрвати нису српска браћа, јер су Срби браћа са псима”, да су хајдучки и разбојнички народ, да су византијски препредени и лукави и да је „Српство опасно по својим мислима и по свом расном саставу”, јер у њему је „крвљу увјетовано расположење за завјере, револуције и преврат”.

У одређеним круговима Хрватске, посебно у правашкој и франкофуртимашкој (франковачко-клерикалној) штампи, Срби никада нису називани својим националним именом, већ разним погрдним као што су: Власи, Цигани, грчко-источњаци, Скипетари (тј. Шиптари), Бизантинци, сербеж, дотепенци, накот, накот влашки, накот вјере православне, такозвани Срби, они који себе крсте Србима, они који се сију где им мјесто није и слично. Анте Старчевић називао их је: „блатни скоти”, „гнусна ропска створења”, „сужањска пасмина”, „накот зрео за сјекиру”, „продане мјешине”, „псета аустријска”, „псета пустјена с вериге”, „смеће” итд. Приликом антисрпских демонстрација, које су се у више наврата десиле у Загребу (1895, 1899. и 1902. године), руља је извикивала пароле с чисто геноцидним порукама, као што су: „Удри, удри ин дер штат Србом штрик за врат”, „Србе о врбе” и „Србом сјекиром за врат”.

Предговор  фотомонографији "Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској" аутора Јована Мирковића, историчара и дугогодишњег директора Спомен комплекса у Јасеновцу.

Хрватска влада је такођер узела у своје руке рјешавање жидовског проблема. Знате ви ко су Жидови. Увијек су били и остали пријатељи и слуге непријатеља хрватског народа. Жидови који су најодговорнији за овај рат зато што су се уротили против Велике Њемачке и њеног савезника Италије, не могу очекивати ништа друго него да се према њима поступа у складу са заслугама.

Хрватска има бити очишћена од свих ових елемената који представљају несрећу за наш народ, који су туђинци и непријатељи хрватског народа” [...] „Ти елементи које треба уништити јесу наши Срби и наши Жидови”.  (Курзив – В. К.) [38]

Све ове и многе друге сличне изјаве усташких главешина резултат су раније осмишљеног плана поглавника Павелића о геноцидном уништавању Срба. Још у јесен 1940, годину дана пре но што је дошло до Другог светског рата, за тај план сазнао је Влатко Мачек, тадашњи потпредседник југословенске владе у Београду. Он је био обавештен да је Павелић, у Сиени, у Италији, за време заточеништва, „на основу вишегодишњег проучавања покоља Јермена у Турској” припремио план за покоље Срба у Хрватској. Иако је Мачеку све то било предочено и план му је показан, он о томе није обавестио владу ни своје политичке партнере из Сељачке демократске коалиције, који су представљали Србе у Хрватској. Има индиција да је с тим „безбожним плановима” упознао надбискупа Степинца и да је од њега тражио да утиче на Павелића и његове људе да одустану од извршења тих злочиначких намера.[39]

25. август 2014 | ФБР

Моја књига „Несвети терор“ (2007) дигла је прилично прашине истичући непријатну истину – да је Босна и Херцеговина '90. постала игралиште и главно сабиралиште Ал-Каиде, захваљујући малигном утицају Саудијске Арабије и Ирана. Ово је била контра, најблаже речено, мојим критичарима а горљивим бранитељима пропале политике Запада (поготово америчке) на Балкану, као и уобичајеном кругу лица – сапутницима џихада и корисним идиотима, плус горљивима, из личних разлога, да нема никога ко би погледао где то у Европу иде саудијски новац.

Међутим, моја основна порука – да је исламистички екстремизам, иако углавном увезен феномен у Босни, пустио локалне корене и да ће вероватно и даље метастазирати због упорних друштвених и економских проблема са којима се земља суочава – показала се у последњих седам година, нажалост, тачном. Већ годинама се води дебата о исламизму у Босни и Југоисточној Европи између актера у сектору безбедности с једне стране и академика и новинара са друге стране, с тим да је прва група, која је заправо схватала шта се дешава на терену, била забринута због растућег радикализма, док су се ови други углавном задовољавали скретањем погледа с очигледних знакова да пробелем постоји и оптужбама за пристрасност и „исламофобију“ оних који су указивали на то што се дешава.

Видовдански умјетнички програм на Грахову 2014.
„ГАВРИЛО – ПРИНЦИП И СУДБИНА“


Браћо и сестре, даме и господо

Хвала организаторима САБОРА што су ми омогућили да на овом историјском стјецишту јунака, зборишту слободе и достојанства, саопштим једну кратку Бесједу у част див-јунаку Гаврилу Принципу, човјеку који се борио за ослобођења свога рода.

Као што видите сам назив овог скупа ГАВРИЛО – ПРИНЦИП И СУДБИНА одређен је на бази поука и порука цјелокупне нововјековне српске историје, исповијести нашег хода по мукама, масовним изгинућима, жртвовањима више за друге него за себе. Зар о томе не говори и оно што се данас збива пред нашим очима, а управо ово накнадно сазнање одређује карактер моје бесједе; управо ме оно упућује да покажем пут слободарског опредељења „младе Босне“, српско-муслиманско-хрватске организације, пут њених идеја од њиховог југословенства, унитарног карактера до данашњег сумрака југословенства. 

Срби су дуго безглаво тумарали и по балканским и по југоисточноевропским просторима, јер их није водила јасно дефиисана национална идеја, јер се нијесу на вријеме одредили онако како их је био одредио њихов европски геније Вук С. Караџић, као „народ три вјерска закона“. За разлику од њих, Њемци и Италијани су на мање сродном етнојезичним основама створили своје нације и државе. Вук није био велико-србин, како га многи данас „прозивају“, јер су његове налазе потврдили и многи страни научници. Један од њих, професор на Сорбони, Пољак Јозеф Добровски, је још средином 19. вијека утврдио да је српски језик основа свих словенских језика. То је било опредјељење „Младе Босне“, а оно се данас огледа и у неком комичном смислу, јер сви постадосмо полиготе, сви од предшколског узраста до старости говоримо на четири иноземна језика, док на петом нешто замуцкујемо. Зар није историјска чињеница да су Срби своје име носили у раном средњем вијеку, да су на српском језику написане бројне њихове повеље.

Тешко да је неко могао претпоставити да ће се на српски народ приликом распада Југославије сручити толико невоља и страдања. Скоро подједнако као и за време два претходна светска рата. Чак се јавило и више непријатељски расположених држава него раније у ослободилачким ратовима и устанцима богатој прошлости.

Током двадесетог века, па и пре тога, отаџбине је брањена на државним границама и српски народ је знао како се то чини. Сада је све било другачије. Границе државе нису биле угрожене, а држава се распадала. Социјалистичке републике Словенија и Хрватска, а потом и Босна и Херцеговина су пламтеле од сепаратистичких покрета и захтева за самосталношћу.

Они који су после Првог светског рата на коленима преклињали Србију за уједињење сада су се, привредно и политички опорављени, дрвљем и камењем сручили на Србију. Они који су после Другог светског рата тражили опроштај за злочине које су починили над српским народом у Независној Држави Хрватској поново су, као и током тог рата, пушком и ножем кренули на тај исти народ. Носиоци и поборници квислиншког режима из времена Хитлерове окупације нашли су у неким југословенским републикама заједнички језик са комунистима и масовно се враћали у своје крајеве. Словеначки и хрватски комунисти су поцепали некада давно написане потернице и кривичне пријаве за почињене злочине бившим припадницима прохитлеровских формација: усташама, зеленом кадру, Рупниковој солдатески...

10.2.2014 15:04 | Приредио: Дарко ТЕРЗИЋ
Према ријечима професора Исраелија, рат деведесетих година прошлог вијека био је друго полувријеме Другог свјетског рата у локалним оквирима, а питање продужетака остаје отворено. "Ужасе су чиниле све зараћене стране", каже Исраели, при чему се осврнуо на чињеницу да су током Другог свјетског рата највеће жртве били Срби.

ЈЕРУСАЛИМ, 10. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Израелски професор Рафи Исраели, један од аутора књиге "Дивљаштво у срцу Европе – босански рат /1992-1995/", описао је Републику Српску као отворену и прозападно оријентисану, док федералне пејзаже, како је рекао, осликавају и џамије и вехабистички покрети.

Хармонију народа у БиХ професор Исраели је описао као "могућност мијешања воде и уља".

"Израелски допринос објективном приступу БиХ никада није имао јачу документациону и аналитичку подршку од књиге `Дивљаштво у срцу Европе – босански рат /1992-1995/`", каже за Срну помоћник шефа Представништва Републике Српске у Израелу Александар Николић.