Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Вечерње новости  | П. ВАСОВИЋ | 01. септембар 2006.

Деса Стојановић из околине Зворника није могла да преболи смрт сина. Једанаестогодишњи Слободан усмрћен 1992. на најсуровији начин, а убица и даље на слободи. Отац каже да су дечаку руке одсечене до лаката

НА вечно почивалиште, у хумци поред свога сина Слободана, отишла је Деса Стојановић из Дрињаче код Зворника. Испратили су је супруг Илија, ћерка Слађана, родбина, комшије...

Слободан је под земљом дуже него што је по њој ходао. Убили су га на најсвирепији начин 1992. када је имао само 11 година. Чак би се могло рећи: издахнуо је 1992, а убијали су га свих ових 14 година, и њега и његове родитеље.

- Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино срце, а и ја не знам како сам још жив. Отишла је у великим мукама, болу и патњи за сином. Лечење у Београду и сва пажња лекара нису јој помогли - каже Илија.

Слободанов убица Елфете Весели, Албанка из Власенице, живи на слободи, далеко од правде која, изгледа, нема намеру ни да је тражи. Елфете је имала 32 године када је масакрирала Слободана. Он је покушај да спасе свог пса платио главом.

Вечерње новости | Пише: Жељко Вуковић | 05. новембар 2005.

ЊЕГОВО име је Слободан Стојановић...
Имао је само једанаест година када су га, једне дубоке јунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да је време да крену.

У збег. У бег пред смрћу. Зору нису смели да дочекају у својој кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своје уобичајено “радно време” дође по њих. Као што је претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нације...

Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даје. Плашили су се властитог кашља... Чуо се само псећи лавеж, село је чврсто спавало, и зло у њему.

На том путу између живота и смрти, минути су сати а метри километри, срце је у грлу а уста у стомаку...

Почело је већ да свањива када су Стојановићи стигли на сигурно. Дочекаше их раширене руке, сузе радоснице, топло млеко... А онда све надјача Слободанов јаук: схватио је да са собом нису повели његовог пса миљеника. Остао је везан у дворишту...

Вечерње новости
Властимир ПОПОВИЋ - Никола СМИЉИЋ  2/23/2003, 6:31:50 ПМ

Бранио своје, туговао за Југом

Исмет Ђухерић

СРПСКИ БРОД - Рат у Босни и Херцеговини је почео овде, не у Сарајеву и не 6. априла, већ 3. марта 1992. године. Крв је прво отекла у Саву, а не у Миљацку.

Село Сјековац, предграђе Брода, разговарамо у обновљеној кући Исмета Ђухерића, потпуковника у резерви Војске Републике Српске. Ђухерић је скинуо шињел после Дејтонског споразума, а познат је по томе што се као Муслиман борио на страни Срба. Тако се то може рећи, а суштина је...

Скинуо је шињел, раскопчао опасач, одложио калашњиков и пиштољ и дуго гледао срушену кућу. Жена Ханумица уз њега, ћерка Јасмина и син Дино.

Вечерње новости
Душан СТОЈАКОВИЋ  2/22/2003, 7:18:15 ПМ

НЕСПОРНО је да су све три стране у БиХ одговорне за рат, само је потребно утврдити ко је имао већу одговорност. А за стварно помирење, такође није спорно, први предуслов је да сви они који су починили ратне злочине без обзира на верску и националну припадност одговарају за недела.

Истовремено - казује даље у разговору за “Новости” Јован Дивјак, пензионисани генерал Изетбеговићеве Армије БиХ, сада извршни директор Удружења грађана “Образовање гради БиХ” - свака страна мора да призна своје злочине, а не да их таји и инсистира само на противничкој кривици.

 

 

Репортер, Бања Лука, Република Српска
бр. 161, 23. мај 2001.

Ексклузивно: необјављени разговор РТРС-а

РАТНИ ЗОВ РЕИСА ЦЕРИЋА

Ексклузивно: Забрањене изјаве реис-ул-улеме Мустафе Церића РТРС-у

Церићево поимање Срба

"Није проблем ни у политизацији, него је проблем у унутрашњој болести коју тренутно српско-православни народ има." А онда је још једном поставио дијагнозу: "Ово је најбољи савјет и најбоље што им се може казати. Јер и дрогаши  када су дрогирани, никада не признају да су дрогирани"

Игор Гајић

Фантомски интервју реис-ул-улеме Мустафе Церића, за којег сви знају, а нико га,  захваљујуци бројним блокадама, није ни ћуо ни видео, више је него заслужио да  угледа светлост дана. Репортер је дошао до интегралне верзије интервјуа или изјаве на  аудио-запису, али је реисово надахнуће трајало 26 минута, у којима се веома често и понављао, нарочито у деловима када је давао дијагнозе православном народу  и његовим политичарима.

 

 

Објављено у броју 144 ДАНА, 3. март / ожујак 2000.
Пише: Владо Мркић

Исмет Ђухерић био је први командант јединице Војске Републике Српске "Меша Селимовић", у чијем су саставу били углавном Муслимани из села са подручја општина Босански Брод и Дервента. Ова јединица "Муслимана са кокардама", како су је неки називали, била је и до данас остала једна од великих контроверзи протеклог рата. За Дане Исмет Ђухериш по први пут износи до сада широј јавности непознате детаље о збивањима чији је учесник и свједок био

ДАНАС ИСМЕТ ЂУХЕРИЋ ЖИВИ СА СУПРУГОМ Ханумицом у селу Сијековац код Босанског Брода. Запослен је у Рафинерији нафте, гдје ради и његова кћерка. Не рачунајући неколико мјесеци избјеглиштва уоближњим селима Дубочац и Кобас, то је данас једина муслиманска породица која је цијели рат провела у Сијековцу.