Институт за истраживање српских страдања у XX веку

БРАТУНАЦ, 12. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Међу 68 српских цивила и војника које су муслимански војници убили за само један дан прије 26 година у братуначком селу Бјеловац и сусједним Сикирићу и Лозничкој Ријеци су и Радивоје Матић и његове кћерке Сњежана и Гордана - цијела породица Славке Матић, која случајно није била код куће и тако преживјела.

Кобног јутра 14. децембра 1992. године, када су у Бјеловац упале муслиманске јединице из Сребренице под командом Насера Орића, ова жена остала је без дјеце и супруга, а кућа јој је опљачкана и запаљена, село уништено, а преживјели избјегли на разне стране.

Славка живи сама у кући у Бјеловцу коју је дјелимично обновила и већ 26 година узалудно се нада да ће неко одговарати за убиство њених кћерки и мужа на кућном прагу.

Ова жена, сада старица, присјећа се страдања своје породице. "Сњежану сам нашла убијену пред вратима, Гордана је искрварила у купатилу. Муж и један комшија убијени су у дворишту", рекла је Славка и додала да је изгубила наду да ће правда стићи починиоце ових монструозних злочина.

ДОБОЈ, 27. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Веселко Пејић и Миленко Лазић 23 године безуспјешно од институција БиХ потражују информације о тијелима својих очева Милоша и Ранка који су 1995. године живи заробљени на подручју Возуће, а којима се губи траг након спровођења у логор јединице "Ел муџахедин" у Гостовићу.

Они поручују да неће одустати од потраге за тијелима својих очева, али да су, нажалост, свједоци опструкција.

"Послали смо и Уставном суду БиХ захтјев о информацијама за оца и познанике, а Суд је одговорио да је обавијестио надлежне институције које ће спровести истрагу и саопштити резултате. То се до данас није десило", рекао је Пејић новинарима.

Он је навео да је прве информације о оцу добио 1996. године, када је у Добоју дочекао групу од 30 сународника непосредно пуштених из Тузланског затвора након што су их заробили припадници Другог корпуса такозване Армије БиХ.

18.10.2017 | Курир | Независне новине
За време рата мој старији син је погинуо, а млађи, који је са мном био мучен и заробљен, никад није преболео трауме, убио се 19 година после тортуре, рекла Слободанка Младић

Жене, жртве рата из Републике Српске, везиване су косом за тенкове и вучене по путу, забадани су им ексери по телу и остављане су да висе на дрвеним оградама...

Једна од жена које су преживеле тортуру и силовање је и Слободанка Младић, рођака генерала оптуженог за ратне злочине Ратка Младића.

- Заробљена сам у Сарајеву 18. маја 1992, са својим млађим сином, који је тада имао 15 година. Малтретирали су нас сваког дана. Били смо затворени, спавали смо на голом бетону, тучени, понижавани и убијани од батина. Жене су изводили како су хтели и силовали их.

Петар се посебно сјећа Максе Гајића из Лончара, свог ујака, и каже да је својим очима гледао када су га заклали. "Забили су му нож у врат. Изашао му је на другу страну - то је наредио Перан Винцетић..."

ШАМАЦ, 17. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Бивши српски логораш Петар Мојић, који је деведесетих година прошлог вијека као двадесетогодишњак три мјесеца провео у хрватском затвору у школи у Доњој Махали, општина Орашје, каже да је "психички и физички уништен", те да и данас има ноћне море.

"Често по ноћи скачем и стојим уз зид, као што сам морао у затвору, без обзира на болове од ломљења кичме, ребара... Осјећам бол на сваку промјену времена, а ожиљке носим по цијелом тијелу", истиче Мојић за Срну.

Данас четрдесетпетогодишњи Петар Мојић био је у затвору од 2. маја до 15. августа 1992. године са још 250 лица српске националности из Букове Греде, сусједних села на орашкој општини, Борова, Приједора..

Недеља 05.02.2017 | Б. Миличић - Вести

После више од две деценије, изгубиле смо наду у правду, а све више страдалница диже руку на себе због траума изазваних силовањем и злостављањем по логорима

У Средњошколском центру у Броду, где је у време рата био један од логора за Србе, 7. децембра 2012. основано је Удружење жена жртава рата Републике Српске. На том састанку је било 36 жена које су преживеле ратну тортуру у бројним логорима које су држали Бошњаци и Хрвати у тадашњој Босни и Херцеговини. Председница овог удружења, и сама жртва тортуре, Божица Живковић-Рајилић, каже да данас ово удружење има 457 чланица, али и да је још око 1.000 жена са простора Републике Српске преживело исти пакао.

Председница на све начине покушава да одржи у животу ово удружење, прво и једино овакве врсте у РС. Помоћи од званичних институција има веома мало и све се свело на једнократне новчане прилоге. Због тога је Божица Живковић-Рајилић недавно била у Минхену са жељом да се српској дијаспори обрати за помоћ.

Драган Вујичић | 07. новембар 2016 | Вечерње новости

Владо Драгојловић, за "Новости", о злочинима ХВО чији су виновници недавно ухапшени у Орашју. У сабирним центрима су нас брутално тукли, многи су се сексуално иживљавали

ЛОГОРИ у Орашју били су последњи круг пакла. Ја сам један од оних 1.300 Срба који су заробљени маја 1992, када су нам овлашћени представници Европске заједнице обећали да ће нам омогућити да напустимо три села у окружењу у бродској општини уколико предамо оружје. Уместо да нас Хрвати пропусте до српске територије, спровели су нас за Оџак, у већ припремљене логоре. Ту креће пакао који је за мене трајао тачно седам месеци и деветнаест дана, док нисам размењен.

Овако, за "Новости", сведочи Владо Драгојловић, један од многих босанских Срба који су претрпели стравичну тортуру припадника хрватске војске, међу којима су била и десеторица ухапшених почетком прошле недеље у БиХ. Они се терете да су као припадници структура ХВО у Орашју, као и стражара у логорима и затворима, починили ратне злочине над великим бројем Срба с подручја Орашја и из околних места од маја 1992. до јула 1993. године.

Звијери из војног затвора у Мостару били су као лешинари жељни крви, која је прштила посвуда около и отицала у сливник као у најстрашнијим хорор филмовима...

ТРЕБИЊЕ, 2. НОВЕМБРА /СРНА/ - Војни затвор у Мостару био је мјесто најстрашнијих злочина нас Србима - крв и јауци били су свакодневни призори током 1992. године.

Тада шездесетпетогодишњи Мулутин Супић са Чемерна, из општине Гацко, био је мета највећих батина и удараца, свједочи Мостарац, који је био у истом затвору притворен.

Бојећи се за своју и безбједност своје породице, као и усљед сталних пријетњи, овај свједок желио је да му се име /познато агенцији Срна/ не помиње, али подсјећа да му ово није први пут да прича о страшним мукама, нељудском иживљавању и данима када су се затворени људи молили да буду мртви.