Институт за истраживање српских страдања у XX веку

18.10.2017 | Курир | Независне новине
За време рата мој старији син је погинуо, а млађи, који је са мном био мучен и заробљен, никад није преболео трауме, убио се 19 година после тортуре, рекла Слободанка Младић

Жене, жртве рата из Републике Српске, везиване су косом за тенкове и вучене по путу, забадани су им ексери по телу и остављане су да висе на дрвеним оградама...

Једна од жена које су преживеле тортуру и силовање је и Слободанка Младић, рођака генерала оптуженог за ратне злочине Ратка Младића.

- Заробљена сам у Сарајеву 18. маја 1992, са својим млађим сином, који је тада имао 15 година. Малтретирали су нас сваког дана. Били смо затворени, спавали смо на голом бетону, тучени, понижавани и убијани од батина. Жене су изводили како су хтели и силовали их.

Петар се посебно сјећа Максе Гајића из Лончара, свог ујака, и каже да је својим очима гледао када су га заклали. "Забили су му нож у врат. Изашао му је на другу страну - то је наредио Перан Винцетић..."

ШАМАЦ, 17. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Бивши српски логораш Петар Мојић, који је деведесетих година прошлог вијека као двадесетогодишњак три мјесеца провео у хрватском затвору у школи у Доњој Махали, општина Орашје, каже да је "психички и физички уништен", те да и данас има ноћне море.

"Често по ноћи скачем и стојим уз зид, као што сам морао у затвору, без обзира на болове од ломљења кичме, ребара... Осјећам бол на сваку промјену времена, а ожиљке носим по цијелом тијелу", истиче Мојић за Срну.

Данас четрдесетпетогодишњи Петар Мојић био је у затвору од 2. маја до 15. августа 1992. године са још 250 лица српске националности из Букове Греде, сусједних села на орашкој општини, Борова, Приједора..

Недеља 05.02.2017 | Б. Миличић - Вести

После више од две деценије, изгубиле смо наду у правду, а све више страдалница диже руку на себе због траума изазваних силовањем и злостављањем по логорима

У Средњошколском центру у Броду, где је у време рата био један од логора за Србе, 7. децембра 2012. основано је Удружење жена жртава рата Републике Српске. На том састанку је било 36 жена које су преживеле ратну тортуру у бројним логорима које су држали Бошњаци и Хрвати у тадашњој Босни и Херцеговини. Председница овог удружења, и сама жртва тортуре, Божица Живковић-Рајилић, каже да данас ово удружење има 457 чланица, али и да је још око 1.000 жена са простора Републике Српске преживело исти пакао.

Председница на све начине покушава да одржи у животу ово удружење, прво и једино овакве врсте у РС. Помоћи од званичних институција има веома мало и све се свело на једнократне новчане прилоге. Због тога је Божица Живковић-Рајилић недавно била у Минхену са жељом да се српској дијаспори обрати за помоћ.

Драган Вујичић | 07. новембар 2016 | Вечерње новости

Владо Драгојловић, за "Новости", о злочинима ХВО чији су виновници недавно ухапшени у Орашју. У сабирним центрима су нас брутално тукли, многи су се сексуално иживљавали

ЛОГОРИ у Орашју били су последњи круг пакла. Ја сам један од оних 1.300 Срба који су заробљени маја 1992, када су нам овлашћени представници Европске заједнице обећали да ће нам омогућити да напустимо три села у окружењу у бродској општини уколико предамо оружје. Уместо да нас Хрвати пропусте до српске територије, спровели су нас за Оџак, у већ припремљене логоре. Ту креће пакао који је за мене трајао тачно седам месеци и деветнаест дана, док нисам размењен.

Овако, за "Новости", сведочи Владо Драгојловић, један од многих босанских Срба који су претрпели стравичну тортуру припадника хрватске војске, међу којима су била и десеторица ухапшених почетком прошле недеље у БиХ. Они се терете да су као припадници структура ХВО у Орашју, као и стражара у логорима и затворима, починили ратне злочине над великим бројем Срба с подручја Орашја и из околних места од маја 1992. до јула 1993. године.

Звијери из војног затвора у Мостару били су као лешинари жељни крви, која је прштила посвуда около и отицала у сливник као у најстрашнијим хорор филмовима...

ТРЕБИЊЕ, 2. НОВЕМБРА /СРНА/ - Војни затвор у Мостару био је мјесто најстрашнијих злочина нас Србима - крв и јауци били су свакодневни призори током 1992. године.

Тада шездесетпетогодишњи Мулутин Супић са Чемерна, из општине Гацко, био је мета највећих батина и удараца, свједочи Мостарац, који је био у истом затвору притворен.

Бојећи се за своју и безбједност своје породице, као и усљед сталних пријетњи, овај свједок желио је да му се име /познато агенцији Срна/ не помиње, али подсјећа да му ово није први пут да прича о страшним мукама, нељудском иживљавању и данима када су се затворени људи молили да буду мртви.

Субота 28.05.2016 | Ђ. Баровић - Вести
Хашко тужилаштво подигло је оптужницу против првог председника РС др Радована Караџића 1995. године, а од следеће године до 2008. постао је неухватљив за бројне полиције, тајне службе, ловце на уцењене главе...

У ексклузивном интервјуу за "Вести", првом иступу у медијима пошто је првостепено пресуђен на 40 година затвора, Караџић открива да је, кад је схватио да је изигран споразум који је имао са Ричардом Холбруком, био спреман да се преда Хашком трибуналу, али да је НАТО тада одлучио да га ликвидира као "непожељног сведока".

Инсистирате на договору који сте имали са Холбруком. Како је могуће да тај "папир" не постоји?

- Већ и врапци знају да је постојао споразум, али, како рече покојни председник Слободан Милошевић, велике силе не стављају све на папир. Ако им се не верује, онда нису велике силе. Верујем, и имам индиција да је Холбрук покушао да оствари свој део споразума, али да му није успело. Можда више није био толико моћан. Али, кад је то схватио, појачао је оштру реторику против мене. НАТО је покушао да ме ликвидира да не бих дошао у Хаг јер сам био спреман да дођем кад је Холбрук изневерио. Доказе имамо и од саме Карле дел Понте, пуштали смо их у судници. Питам се који ће им председник сад веровати у разне понуде и погодбе.

Ђ. Баровић - Вести | 26.05.2016.
Признаје да је био бесан као рис. Очекивао је све, али не да га хашке судије осуде на једну од најдужих затворских казни.

Данас, два месеца по изрицању првостепене пресуде и после гомиле измишљених интервјуа које је наводно дао, др Радован Караџић, први пут за неки медиј објашњава на чему заснива свој оптимизам да ће у жалбеном поступку ипак победити Хашки трибунал, али открива и низ "пикантерија" из периода када се скривао.

Ваши адвокати тврде да сте "психички лоше". Како сте?

- Ја сам психички управо онако како бих требао бити - бесан као рис. Када би било другачије, тада бих био "психички лош", то јест неадекватан.