Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow Л. K. Сребренице
НАЈМАЊЕ 7.432 Срба убијено је у Сарајеву од 1992. до 1995. године. Толиком броју жртава се знају имена и презимена, места рођења и смрти - и још 856 несталих. То нису коначане бројке.
 
 

СРЕБРЕНИЦА, ЈУЛ 1995. Штампај Пошаљи
Недеља, 25 фебруар 2007
   —  У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ —
 
Пише: Миливоје Иванишевић 
   
    Од како су се Срби 11. јула 1995. године, оружјем као што
су и истерани, вратили у Сребреницу почеле су да круже приче о великом броју убијених муслимана, изнад свега недужних муслиманских цивила, стараца, жена и деце. Временом су те бројке непрестано умножаване и коначно достигле толике размере да данас, не само хашки Трибунал, муслиманске верске и цивилне власти, што се могло очекивати и што је можда и логично, већ и званичници других држава, често говоре о геноциду. Ту су и веома бројне, поготово сарајевске и београдске, од Сороса финансиране, невладине организације које ову тезу на разне начине подгревају, величају и стално држе у жижи интересовања.
 
    Мртви се користе за све што је потребно, а пре свега за властиту промоцују и оно од чега многе невладине организације и запослени у њима живе. Мртви муслимански борци Сребренице су, сада коначно ни криви ни дужни, присутни у разним комбинацијама оних који их никада нису познавали, а данас их стално и без икаквог емоционалног основа својатају и „бране“. Наметнути култ Сребренице као да још увек бди над нашом савешћу и постаје метафора готово незамисливог и, поврх тога, чак геноцидног злочина Срба над недужним мештанима тог у босанским гудурама и беспућу загубљеног градића.
 
    Да ли је тако?
Детаљније...
 
СРЕБРЕНИЦА, ЈУЛ 1995. / II deo Штампај Пошаљи
Недеља, 25 фебруар 2007
—  У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ —

Пише: Миливоје Иванишевић 
 
(Наставак)
 
Град неправди и сукоба

  О животу у Сребреници током рата, а поготово од маја 1992. год. до средине јула 1995, значи док се место налазило под заштитом УН, постоје многа сведочанства исказана претежно од самих мештана, али и од страних лица која су долазила и боравила у том градићу. Ми ћемо се овом приликом највише користити оценама које су изнели сами сребреничани. Међутим, ни од једних ни од других ништа лепо није речено о условима живота и режиму који је владао у том граду.

  Тако, по једнима, локални неспоразуми, свађе, сукоби и нетрпељивости, настајали су због махинација у дистрибуцији хране и осталих свакодневних потреба, поготово робе из хуманитарне помоћи која је стизала конвојима и авионима. Обичан свет се бунио због тога што су највише узимали они који су већ доста тога имали и који су највише донели из освојених српских села. Већим делом рата ови проблеми су више заокупљали пажњу мештана него оружани сукоби у којима су били против својих доскорашњих суграђана и комшија Срба. Није морало тако да буде. Још је било робе у магацинима и продавницама трговинских предузећа и земљорадничких задруга, као и из опљачканих српских кућа. Није се могао занемарити ни сточни фонд. Томе треба додати и знатне количине стоке, живине и хране пренете из освојених српских села.

 

Детаљније...
 
СРЕБРЕНИЦА, ЈУЛ 1995. / III део Штампај Пошаљи
Петак, 02 март 2007
У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ

Пише: Миливоје Иванишевић
 
(Наставак)
 
Муслиманске жртве
 
    С обзиром на намену Меморијалног центра-мезарја Поточари неопходно је да број покопаних буде што већи. Од тога највише зависи углед Меморијалног центра у свету, наравно међу муслиманима. Да су муслимански војници током рата имали знатне губитке није спорно. У нашем случају само је спорно колико их је страдало приликом пробоја кроз неколико линија српске одбране и у међусобним сукобима, а колико је стрељано. Спорно је колико је страдало јулских дана 1995. год. а колико у претходним годинама и ранијим борбама. Највише је спорно што против лица која су извршила стрељање никада Трибунал није покренуо истрагу.
 
    Ко је те војнике ангажовао, под којим условима и ко им је обезбедио заштиту, чак и у САД. [1] Ко је то учинио имао је утицаја и на Трибунал. Њихово хапшење и сведочење пред Трибуналом открило би наручиоца подухвата. Штитећи извршиоце организатор егзекуције је штитио себе. Једино је сигурно – то није могао да буде неко из Републике Српске. Има индиција да су ангажовани војници обманути, да нису имали поверење у правосуђе које би одредило казне похватаним муслиманским злочинцима. Ипак је немогуће поверовати у претпоставку да су кренули самоиницијативно. У том случају само би они били криви и одговорни и Трибунал не би имао разлога да не подигне оптужнице. 

 

Детаљније...