|
Петак, 10 април 2009 |
ЗАТРПАНА ИСТИНА
Истина је једна и насупрот ње стоји много онога у најразличитијим видовима што се бори да дође на њено место. Тако. истина често остаје "усамљена", а притом она је и онако "спора" и ненаметљива. Окружена је морем полуистина или неистина, нападних и бучних, које чесго имају подршку "слободних". "независних", "објективних" интелектуалаца и медија који су мање медији а више "'адвокати". Неистина се ствара и пригушивањем или занемаривањем истине или, пак. стварањем лажи. Кад је у питању Сребреница, присутна су оба метода.
Тачно пола века после почетка Другог светског рата, на Србе се поново насрнуло Хитлеровим методом. По истом систему, на њих је нахушкано цело окружење. Терен за такав однос припреман је деценијама раније, са потајном надом да ће се над Србима моћи извршити погром попут онога из 1941. "Поход муслимана на српска села био је нека врста свенародног покрета. После бораца у освојена села би, као други и трећи ешалон, нагрнули њихови рођаци, комшије и пријатељи, такозвани цивили: жене, деца, старци, са најразличитијим оруђима и алатима..." Кад се није могло десити онако како је намеравано, активиран је други план.
|
|
Детаљније...
|
|
Среда, 08 април 2009 |
КЊИГА
МРТВИХ СРБА
СРЕБРЕНИЦЕ
И БИРЧА 1992-1995.*
 У овој
књизи мртвих сабрани су Срби из Сребренице и бирчанског краја страдали у рату
1992-1995. Под новим крстовима на својој старој баштини почива 3287 новомученика. Многе изгнане породице нису
могле преселити куће и окућнице, али су пренијели свјеже ковчеге својих мртвих.
Они су изгинули од исте руке, нека на истом гробљу снивају вјечни сан. Њихове
хумке су страшни знамен великог историјског удеса и трајна опомена нашим
потомцима. Они су жртве принесене на олтар отаџбине, вјере и слободе. Њихове
главе су положене у темеље Републике Српске.
Господе,
прими ове намучене душе у Своје Небеско насеље!
* Напомињемо
да је овај списак српских жртава подложан допунама које, на жалост, могу само
да повећају број страдалих.
|
|
Детаљније...
|
|
Недеља, 25 фебруар 2007 |
|
— У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ —
Пише: Миливоје Иванишевић
Од како су се Срби 11. јула 1995. године, оружјем као што
су и истерани, вратили у Сребреницу почеле су да круже приче о великом броју убијених муслимана, изнад свега недужних муслиманских цивила, стараца, жена и деце. Временом су те бројке непрестано умножаване и коначно достигле толике размере да данас, не само хашки Трибунал, муслиманске верске и цивилне власти, што се могло очекивати и што је можда и логично, већ и званичници других држава, често говоре о геноциду. Ту су и веома бројне, поготово сарајевске и београдске, од Сороса финансиране, невладине организације које ову тезу на разне начине подгревају, величају и стално држе у жижи интересовања.
Мртви се користе за све што је потребно, а пре свега за властиту промоцују и оно од чега многе невладине организације и запослени у њима живе. Мртви муслимански борци Сребренице су, сада коначно ни криви ни дужни, присутни у разним комбинацијама оних који их никада нису познавали, а данас их стално и без икаквог емоционалног основа својатају и „бране“. Наметнути култ Сребренице као да још увек бди над нашом савешћу и постаје метафора готово незамисливог и, поврх тога, чак геноцидног злочина Срба над недужним мештанима тог у босанским гудурама и беспућу загубљеног градића.
Да ли је тако?
|
|
Детаљније...
|
|
|
Недеља, 25 фебруар 2007 |
— У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ —
Пише: Миливоје Иванишевић
(Наставак)
Град неправди и сукоба
О животу у Сребреници током рата, а поготово од маја 1992. год. до средине јула 1995, значи док се место налазило под заштитом УН, постоје многа сведочанства исказана претежно од самих мештана, али и од страних лица која су долазила и боравила у том градићу. Ми ћемо се овом приликом највише користити оценама које су изнели сами сребреничани. Међутим, ни од једних ни од других ништа лепо није речено о условима живота и режиму који је владао у том граду.
Тако, по једнима, локални неспоразуми, свађе, сукоби и нетрпељивости, настајали су због махинација у дистрибуцији хране и осталих свакодневних потреба, поготово робе из хуманитарне помоћи која је стизала конвојима и авионима. Обичан свет се бунио због тога што су највише узимали они који су већ доста тога имали и који су највише донели из освојених српских села. Већим делом рата ови проблеми су више заокупљали пажњу мештана него оружани сукоби у којима су били против својих доскорашњих суграђана и комшија Срба. Није морало тако да буде. Још је било робе у магацинима и продавницама трговинских предузећа и земљорадничких задруга, као и из опљачканих српских кућа. Није се могао занемарити ни сточни фонд. Томе треба додати и знатне количине стоке, живине и хране пренете из освојених српских села.
|
|
Детаљније...
|
|
|
Петак, 02 март 2007 |
— У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ —
Пише: Миливоје Иванишевић
(Наставак)
Муслиманске жртве
С обзиром на намену Меморијалног
центра-мезарја Поточари неопходно је да број покопаних буде што већи. Од тога
највише зависи углед Меморијалног центра у свету, наравно међу муслиманима. Да
су муслимански војници током рата имали знатне губитке није спорно. У нашем
случају само је спорно колико их је страдало приликом пробоја кроз неколико
линија српске одбране и у међусобним сукобима, а колико је стрељано. Спорно је
колико је страдало јулских дана 1995. год. а колико у претходним годинама и
ранијим борбама. Највише је спорно што против лица која су извршила стрељање
никада Трибунал није покренуо истрагу.
Ко је те војнике ангажовао, под којим условима
и ко им је обезбедио заштиту, чак и у САД. [1] Ко је то учинио имао је
утицаја и на Трибунал. Њихово хапшење и сведочење пред Трибуналом
открило би наручиоца подухвата. Штитећи извршиоце организатор
егзекуције је штитио себе. Једино је сигурно – то није могао да буде
неко из Републике Српске. Има индиција да су ангажовани војници
обманути, да нису имали поверење у правосуђе које би одредило казне похватаним
муслиманским злочинцима. Ипак је немогуће поверовати у
претпоставку да су кренули самоиницијативно. У том случају само би они
били криви и одговорни и Трибунал не би имао разлога да не подигне
оптужнице.
|
|
Детаљније...
|
|
|
Понедељак, 02 октобар 2006 |
|
Манипулација са наводним српским злочинима у овом граду једна је од највећих после Другог светског рата
Пише: Миливоје ИВАНИШЕВИЋ
Нови светски поредак "Случај Сребреница" пропагира као највећи злочин у Европи после Другог светског рата. Поред "Случаја Маркале", то је један од стубова антисрпске пропаганде данас.
У стварности, наравно, није реч о највећем злочину, већ о највећој манипулацији после Другог светског рата. Снимане су жртве широм Босне и Херцеговине - а међу њима свакако и српске - и све је приписивано јединицама Војске Републике Српске које су учествовале у сребреничкој операцији.
Један од учесника преваре, репортер аустралијске телевизијске емисије "60 минута" Ричард Карлтон, пре месец дана је пред судом у Сиднеју признао да је лажирао извештај о Сребреници. Како преносе "Вечерње новости" од 12. марта, он је рекао да сцене масакра у његовом извештају из Сребренице "потичу са потпуно другог места".
|
|
Детаљније...
|
|
|
Сребреница
