Институт за истраживање српских страдања у XX веку

За Краст часни и Слободу златну

Приредио:
Миленко Аврамовић

(Преузмите целу публикацију)

Спомен-соба Милићи,   страдали 1992-1995.

Mилићи су средишна општина области Бирач на истоку Републике Српске, површине 285 km2. По попису из 1991. године ту је живело око 16.000 становника.

Пре последњег Отаџбинског рата, са развијеном привредом окупљеном око предузећа Боксит, општина Милићи је била покретачка снага и локомотива развоја целе регије. Зато је била трн у оку оних који су рушили Југославију и започели грађански рат у Босни и Херцеговини.

Српски народ општине Милићи, по избијању првих сукоба, под вођством Штаба територијалне одбране Милићи, образовао је Рудничку чету и одреде: Милићи, Вукшић Поље, Дубница, Дервента, Подгора, Лукавица и Бијело поље, који су контролисали и бранили границе општине. Један батаљон из састава 210. брдске бригаде Југословенске народне армије (ЈНА) попуњен је мобилисаним војницима из милићке општине. Оснивањем Прве бирчанске бригаде обједињена је одбрана српског народа на простору Бирча. Потом се намеће потреба и долази до стварања Власеничко-милићанске бригаде, из чијег састава се касније издваја и образује Прва милићка лака пешадијска бригада.

Ново издање Института за истраживање српских страдања у XX:

 

 

Миливоје Иванишевић
СРПСКЕ ЖРТВЕ И СРПСКА СТРАТИШТА САРАЈЕВА

Привремени списак жртава Сарајева

ИМЕНА СРПСКИХ ЖРТАВА САРАЈЕВА

Током рата, поготово првих месеци, нису убијане само Сарајлије српске националности, већ и Срби из других општина и градова БиХ, или из других југословенских република,  који су се из разних приватних и пословних разлога затекли у том граду. Другачије речено убијани су Срби, Свеједно ко су, шта су, одакле су. Такав је и овај списак. У списку нису евидентирана само убијена лица српске националности којима је, према попису 1991. године, место сталног боравка било Сарајево, већ сви  Срби који су током рата убијени у овом граду. Евидентиране су, с разлогом, и жртве других националности, али православне вероисповести.

 

 

Истина је једна и насупрот ње стоји много онога у најразличитијим видовима што се бори да дође на њено место. Тако. истина често остаје "усамљена", а притом она је и онако "спора" и ненаметљива. Окружена је морем полуистина или неистина, нападних и бучних, које чесго имају подршку "слободних". "независних", "објективних" интелектуалаца и медија који су мање медији а више "'адвокати". Неистина се ствара и пригушивањем или занемаривањем истине или, пак. стварањем лажи. Кад је у питању Сребреница, присутна су оба метода.

Тачно пола века после почетка Другог светског рата, на Србе се поново насрнуло Хитлеровим методом. По истом систему, на њих је нахушкано цело окружење. Терен за такав однос припреман је деценијама раније, са потајном надом да ће се над Србима моћи извршити погром попут онога из 1941. "Поход муслимана на српска села био је нека врста свенародног покрета. После бораца у освојена села би, као други и трећи ешалон, нагрнули њихови рођаци, комшије и пријатељи, такозвани цивили: жене, деца, старци, са најразличитијим оруђима и алатима..." Кад се није могло десити онако како је намеравано, активиран је други план.

КЊИГА МРТВИХ СРБА ХЕРЦЕГОВИНЕ

  1992-1995.

 

Српске жртве последњег рата општина Билећа, Гацко, Груде, Јабланица, Лиштица, Коњиц, Љубиње, Љубушки, Мостар, Невесиње, Неум, Посушје, Столац, Требиње, Чапљина, Читлук,1992-1995.

У овој књизи мртвих – пострадалих, исказана су имена српских жртава последњег рата 1992-1995.год.

Многи гробови нису никада обиљежени и опојани, многи покојници нису ни достојанствено сахрањени, неки су без трага нестали у амбисима херцеговачког крша. Још све кости нису извађене из провалија и откопане испод насипа и сметљишта, неке је заувијек однијела Неретва, као и у Другом светском рату.

Може бити да је нечије име погрешно уписано и да подаци ницу потпуни, али је скоро сигурно да ће, послије утврђивања пуне истине о страдању херцеговачких Срба, ова црна књига имати више, а не мање страница... Нека ова заједничка читуља буде и позив свима, који истини могу допринијети, да се одазову и помогну да коначно обликујемо ову колективну смртовницу. На тај начин одужићемо бар мали дуг онима који су насилно избрисани из књига живих.