Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Одговор на полемику Вељка Ђурића Мишине

Вечерње новости, 19. јул 2016.

Bршилац дужност директора Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина у свом noкyшajy да одговори на мој нa мој напис „Предrовором се не броје жртве“ поставио је питање „Шта, у ствари, хоће Миливоје Иванишевић“? Господин дирекrор је, да би забашурио своје недело, поменуо разне институције и људе, али је избегао да каже једино што је важно, а то је откуд његово име на публикацији која није његово дело.

Публикација „Књига мртвих Срба Сребренице 1992–1995.“ као ни имена покојника нису оспорени десет година, иако су имали више издања а само у „Вечерњим новостима“ публикована је у огромном тиражу. Међутим, признајем да су грешке увек могуће, поготово када је најобимнији део посла обављен у ратним условима, али у таквим ситуацијама значајно је какав је карактер грешке и колики је њен обим. Пресудно је да ли грешка угрожава веродостојност документа у целини. (Погрешно написано име оца, на пример, није Радован већ Радисав или је погрешна година рођења, нису од великог значаја. Али је неопростива грешка ако је жив човек евидентиран као жртва. То се мени никада није догодило.)

18/07/2016 |  22:55 | СРНА | РТРС

У Српском културном центру у Београду представљена је књига "Сребреница - лаж и подвала србском народу", ауторке Љиљане Булатовић, која је оцијенила да је предимензионирање догађаја и измишљање геноцида у Сребреници у функцији освете за заустављање пројекта "зелене трансверзале" и исламског терористичког поретка.

Булатовићева је оцијенила да су Сребреница, у којој је још 1230. године основана Сребреничка митрополија и њен рудник Сасе од истог значаја за српско православље као и Дечани и рудник Ново Брдо са друге стране Дрине на Косову и Метохији.

- Када се направи анализа догађања, видите да је, у ствари, Сребреница остала као један трн - несаломива чињеница која смета остваривању "зелене трансверзале". То је освета, јер се битка за освајање исламског терористичког поретка ту закочила у Сребреници и сада покушавају да заврше оно што им није успјело у рату - навела је Булатовићева.

Вечерње новости, 14. јул 2016.

На скупу одржаном у Медија центру 6. јула о.г. под називом „Страдање Срба Сребреничког краја у 20. веку“ објављена је и присутнима подељена публикација КЊИГА МРТВИХ СРБА, СРЕБРЕНИЦА 1992–1995. са потписом на корицама Музеј жртава геноцида и проф. Др Вељко Ђурић Мишина који је, истина неуко, написао и неки свој предговор.

Публикација нема каталогизацију Народне библиотеке Србије, али је назначено да је издавач такође Музеј жртава геноцида, а за издавача се потписао исти Вељко Ђурић Мишина.

Имена 3262 жртава српске националности прикупили су и доставили добровољно током рата мештани чија су села уништена, а рођаци и пријатељи побијени. То је истовремено и резултат вишегодишњег рада Центра за истраживање злочина над српским народом,а од 2008. Института за истраживање српских страдања у 20. веку. Резултати тих истраживања објављени су први пут поводом десет година од нашег повратка у Сребреницу и објављени као специјалан додатак „Вечерњих новости“ и као посебна публикација 2005, 2006. и 2007. године на енглеском језику.

Разговарала: Весна ШУРБАТ | СРНА

У Хрватској демографски губици српске нације износе 486.000 од укупно 913.000 Срба, који су се ту налазили 1941. године, што је више од половине или 53 процента српске популације

БЕОГРАД, 7. МАЈА /СРНА/ - Директор београдског Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић сматра да треба покренути питање геноцида Хрватске над Србима.

"Срби, њихова држава и Црква морају то да учине у име мученика Јасеновца и својих страдалих предака", истиче Иванишевић за Срну, наводећи да је за четири године постојања НДХ убијено 53 одсто српске популације, а у БиХ /која је била дио НДХ/ - 45 одсто.

Иванишевић оцјењује да су Хрвати своју државу "обилато користили за геноцидне походе и уништење свега што је српско и православно, од културних и црквених добара до грађана".

БЕОГРАД, 24. МАРТА /СРНА/ - Директор Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић оцијенио је да 24. март није случајно изабран као датум када ће бити изречена пресуда Радовану Караџићу већ да су "режисери" све припремили одраније да би том пресудом поништили НАТО злочине над српским становништвом.

Иванишевић је рекао Срни да је пресуда темпирана управо на 24. март како би тај догађај узео доминацију над оним што се догодило у Србији прије 17 година и засјенио злочине које је НАТО учинио над српским становништвом.

"Хоће да кажу да су злочини Срба у БиХ далеко већи од злочина НАТО пакта над Србима и да је НАТО пакт напросто наиван у односу на оно што су Срби учинили муслиманима у БиХ", истакао је Иванишевић.

БЕОГРАД, 21. МАРТА /СРНА/ - Нова књига директора београдског Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку историчара Миливоја Иванишевића, која на око 460 страна обрађује страдања Срба на сарајевским стратиштима, требало би да изађе из штампе за мјесец дана.

"Књига описује околности и живот Срба у Сарајеву током рата који ја карактеришем као живот Јевреја у Берлину за време Другог светског рата", рекао је Иванишевић Срни.

Иванишевић је навео да књига носи радни назив "Српска стратишта Сарајева", предговор је написала професор Смиља Аврамов, а требало би да изађе у издању "Хришћанске мисли", чији су чланови уређивачког савјета Његово високопреосвештенство митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Његово преосвештенство владика Атанасије, академик Матија Бећковић.

14/03/2016 | 07:57 | Извор: СРНА

При крају је израда библиографије објављених радова о српским страдањима у Првом и Другом свјетском рату и ратовима деведесетих година прошлог вијека, саопштено је из београдског Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку.

Ријеч је о првој библиографији те врсте на нашим просторима, у којој су дати уобичајени подаци о објављеним радовима, у којима је тема страдање лица српске националности на просторима бивше Југославије од 1914. до 1995. године.

Аутор овог дјела значајног за српску културу и науку је Јово Бајић, уз помоћ и подршку Архива Српске академије наука и уметности /САНУ/.