Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

Сабина нас je жестоко тукла и псовала нам четничку мајку, говорила како смо ми муслиманке силовали. Кад би се она уморила, настављали би војници, испричао је Милан Боројевић

Милан Боројевић у свом сведочанству наводи:

Одводе нас на прву линију у Ступник. Послије, кад смо се вратили са копања ровова, они који су остали иза нас сви леже претучени. Причају како je стражар Неџад X. цијело вријеме тукао Јадранка, a онда га негдје одвео. Увече зове нас тај Хоџић и води до Јадранковог леша. Пребијен до смрти. Сахранили смо га на Великом пољу.

Са тим Неџадом je била и нека Сабина која нас je жестоко тукла и псовала нам четничку мајку. Ta Сабина je говорила како смо ми муслиманке силовали. Кад би се она уморила, настављали би војници.

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

Мој бивши ученик Агић каже: „Ево га мој професор, ћетник, пошао да бјежи, сад ћемо му ноге поломити“, сведочи инжењер ПТТ-а Славко Шибалија

Б. М. Н. (70) пекар, у наставку свог сведочанства испричао је:

Осетио сам само јак блесак и бол у ушима од експлозије. Покушавам да региструјем неки бол, не осећам ништа. Испред комбија чујем јауке: "Joj моје ноге, joj остао сам без ноге!". Прилазе неки људи, утоварују рањене. Ja прихватам Драгишу M. увлачим га у комби, видим да утоварају Златка, после још неке. Гранате и даље падају око нас.
Деремо се возачу да je готово, да вози: "Склањај нас одавде!". Међутим возача нема, побегао je. Па, људи, има ли ико да зна возити. Чекамо. У комби најзад улази неки младић и крећемо према амбуланти. Један копач пo комбију скупља црева и враћа их у трбушну дупљу. Неки рањеник легао на Драгишину ногу. Моли ме да га склоним с ноге. Помажем му да извуче ногу. Носио je гојзерице, стопало му je расцветано од гранате. Говори ми: "Joj, не осјећам ногу". Тад Ранко Мањак, мртав хладан, говори: "Е, мој јаране, ја не осјећам ни једну". Тек тад видим да je и он у комбију и да je тешко рањен. Пребијене су му обадвије ноге (потколенице), један отворен лом. Рукама држи потколенице у ваздуху да их не би ко повредио. Златко ћути, не говори ништа. Питају мене: "Како си ти прошао?". "Не знам, мало ме боли нога".

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

Колико je тај човјек зла поднио, то само он зна. Гину му најдражи, он нас све тјеши. Taj човјек не зна да мрзи и послије свега, испричао је Мирко Влашки

Из сведочења Мирка Влашког, радника „Фамоса“ сазнајемо

Долази 10. септембар 1994. Toгa јутра крећу два аутобуса са 118 несретних путника. Понијели смо по два кофера од све имовине. Купујемо карте које коштају 20 ДЕМ. Крећемо, са надом да ћемо успјети. Ha Игману, у 5.30, хапси нас полиција. Формира се колона, два пo два, и правац затвор у Храсници. Гледам дивну дјевојчицу која се обавија око оца и пита: "Тата, шта ће бити са нама?" Отац, очију пуним суза одговара: "Не знам кћери." Ухапшени смо. Пролазимо Храсницом пуном свијета. Многи нас пљују, многи говоре да смо пошли да пуцамо на њих, a многи псујући нам српске мајке. Пролазимо поред џамије у Храсници. Ту има чесма. Дјевојчица испред мене каже оцу: "Тата, жедна сам", отац, бијел као креч у лицу, одговара joj: "Сине, схвати да смо ухапшени". Израз његовог лица никада нећу заборавити. Колико je тај човјек зла поднио, то само он зна. Гину му најдражи, он нас све тјеши. Taj човјек не зна да мрзи и послије свега.