Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

Миливоје Иванишевић покренуо је 1992. године прва истраживања о злочинима извршеним над припадницима српског народа током оружаних сукоба у БиХ, с намером да се утврди стваран обим српских страдања, попишу имена убијених и евидентирају и евидентирају разорена насеља. То је у српској историји пуној ратова и буна први успешан покушај да  се још током рата попишу жртве. Аутор је књига „Хроника нашег гробља“, „Велике обмане“, „Изгон Срба из БиХ 1992-1995“, „Књига мртвих Срба 1992-1995, општина Горажде, Вишеград, Фоча, Чајниче и Рудо“, „Сребреница јул 1995 – у трагању за истином“, „Словенија - Мали прљави рат“, „Књига мртвих Срба Сарајева – пострадалих 1992-1995“, „Поља несреће - прва антологија убијања Срба у БиХ (1992-1995)“, „Геноцид над Србима - Сарајево 1992-1995“.

Драгана Грчић Гавриловић је стручни сарадник, руководилац Документације у Институту за истраживање српских страдања и Друштву за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку.

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

Муслимани су само у првој ратној години убили више лица српске националности него што су их убили фашисти за време немачке окупације током Другог светског рата

Геноцид над Србима у Сарајеву и грађански рат у Босни и Херцеговини започео је 1. марта 1992. у недељу када су у центру Сарајева муслимански екстремисти с улице отворено пуцали на српску цркву и сватове.  Том приликом су убили старог свата Николу Гардовића, само зато што је србин и хришћанин. То је био знак за општи напад на Србе, а Сарајево је претворено у највећи концентрациони логор  после Другог светског рата у коме су муслимани убили 7019 Срба, што је знатно више него што их је за време Другог светског рата убио познати крволок, Хрват Анте Павелић. У току истог месеца, марта 1992 .год. извршени су масовни покољи Срба у Бос. Броду, Сијековцу, западној Херцеговини, на Купрешкој висоравни...То је принудило Србе на самоодбрану и они су се, више самоиницијативно него организовано, прихватили оружја да би предупредили геноцид из времена НДХ, да спрече масовне покоље који су над њиховим прецима извршили хрватски фашисти кад је само у Јасеновцу свирепо побијено преко 800.000 српских цивила, претежно похапшених у БиХ, а међу њима и преко 30.000 српске деце.

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

Срби су у Трибуналу окривљени за три тешка злочина почињена над мусиманима главног града БиХ, блокаду града, етничко чишћење и гранатирање Сарајева

Многи гробови никад нису обележени и опојани, многи покојници нису ни сахрањени, неки су без трага нестали у сарајевској магли. Још све кости нису извађене из провалија и рака, ни откопане испод насипа и сметлишта, неке је заувек однела Миљацка. Још сви нису ни поменути.

Представници међународне заједнице су све то видели и знали, али су окретали главу. Били су неми и глуви. Својим ћутањем постали су саучесници у злочину геноцида над српским становништвом. И више од тога, кад год им се пружила прилика, оптуживали су Србе за сва зла која су се догађала у овом граду. Годинама су настојали и успевали да жртву претворе у злочинца, а злочинца у жртву.

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

У муслиманском делу града регистрована су 123 концетрациона приватна или државна логора у којима је било више хиљада грађана српске националности

Етничко чишћење сматра се другим од три тешка српска злочина.

Није спорно да је у српском делу Сарајева пред почетак ратних сукова и првих ратних месеци легално становао велики број муслиманских породица, као што је и у муслиманском делу легано живео велики број Срба. Спорно је шта се догодило са тим људима и како су прошли током рата. Неколико примера у којима су се испољавале разлике:

Док су се распламсавали оружани сукоби и по граду водиле жестоке уличне борбе српске војне и цивилне власти предузимале су све што су могли да би смањили патње мештана. И не само то. Обезбедили су и дозволили слободу кретања свим лицима која су се затекла у српском делу Сарајева. Под слободом кретања подразумевао се и слободан одлазак из Сарајева без обзира на пол, занимање или националност. Дозвољавајући муслиманима слободу кретања српске власти су доказале да поштују основне одредбе међународног хуманитерног права о заштити и слободи кретања цивилног становништва у зони оружаних сукоба. Муслимани су, наравно, искористили ту могућност и напустили део града под српском управом. Исто су учинили и многи Срби. У граду су остали углавном борци и њихове породице. Међутим, извртањем чињеница, медијским обманама и вештим злонамерним манипулацијама тај поступак српских власти окарактерисан је као етничко чишћење.