Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Милена МАРКОВИЋ | 19. јун 2015. 22:00 | Вечерње новости

Људи још памте зулуме муслимана под Орићевом командом (1). Милена Јовановић: Не боле ме моје ране, само душа за страдалом ћерком Раденком. Супругу Милисаву убили мајку, брата и синовца

НЕМА ноћи да не сањам Раденку. Грлим је. Грли ме. Тај сан кратко траје. Онда сањам како, одозго с брда, наваљује војска сребреничких муслимана. Враћају ми се све те слике ужаса. И, тако сваке ноћи. И, тако... да вам кажем, не знам како сам још жива.

Бјеловац, на петом километру од Братунца према Скеланима. Овде живе, а као да нису живи, Јовановићи. Милена и њен супруг Милисав.

Испред, фотографија њихове ћерке Раденке. Имала је непуних 20 година када су је убили Орићеви војници... Фотографија говори више од речи. А довољне су две: младост и лепота.

На први поглед чини се као да се овде живи - као у свакој другој кући овдашњих српских домаћина. На други поглед - овде су ране за убијеном девојком још живе, као да је она убијена јуче, данас. Ране покрећу сузу, па јецај, па јаук само што не провали. Фотографија убијене ћерке је час уз образ мајке, час на грудима... између је испрекидано сећање на дан злочина сребреничких муслимана под командом Насера Орића.

Милена Марковић | 20. јун 2015. 21:30 | Вечерње новости

Срби у Сребреници и Братунцу не заборављају зулуме муслимана под командом Насера Орића (2): Славка Матић: На кућном прагу су ми 1992. године убили ћерке Гордану (24) и Снежану (26) и супруга Радивоја (55). Причам с фотографијама. Како би било да сте ми живи, мили моји

ОВДЕ, на прагу, затекла сам Гордану. Најмлађе моје дете. Савијем се да је подигнем, а она мртва. Спустим је и не знам куда да кренем. Дозивам мужа... Другу кћерку. Гласа ниоткуд. Врата отворена, види се крв. Идем тим путем. У купатилу Снежана. Ћерко мила, вичем. Али, џаба. Ударам главом у довратник. Али џаба. После сам видела Радивоја. Непомичан под јабуком. А, та се јабука, под којом је убијен, осушила. Видиш, засадила сам другу.

Славка Матић, Бјеловац код Братунца, речи покидане у грлу, ударила киша и неки ветар. И хладно је. Чини се као да су овај сусрет и сећање на трагедију Матића призвали да и невреме, пре два дана, буде у потпуном сагласју са оним невременом у зиму деведесет друге. Тада су Славки војници под командом Насера Орића убили децу и мужа.

- Била сам у Братунцу, поранила да поспремим школу - говори, а све време стоји. - Гордана је тога дана (14. децембар) са Радивојем имала посла око куће и живине. Снежана се спремала на посао, када су с брда удариле те несреће и зло направиле. Нису само моју кућу у вечно црнило завиле. Нема куће у Бјеловцу да није било жртава.

Снежана Славке Матић имала је 26 година. Завршила вишу медицинску школу, смер за лаборанте. Добила је посао у бањи Губер. Није радила ни пола године... Гордана је дипломирала у средњој грађевинској. Надала се сталном запослењу. Радивоје је више од две деценије радио у руднику "Сасе". У руднику је и пензионисан, још пре почетка сукоба у БиХ.

Милена Марковић | 21. јун 2015. 21:32 | Вечерње новости

Срби у Сребреници и Братунцу не заборављају зулуме под командом Насера Орића (3). Милица и Томо Димитријевић: Двоје деце су нам убили, Александар је имао четири и по године, Радиша једанаест

РАШИ је, сад, 14. био рођендан. Ишли смо да га посетимо, као и свих ових година. И Ацу посећујемо у дану рођења. Нећу да кажем: посећујемо им гробове. Моја су деца у мени жива. Њиховом душом ја дишем. И њихов, срећом, преживели брат. Његова деца. А сви остали су нас заборавили. Ето, свратите ви, још понеко од новинара... Све се зарекнем да ћу речи оловом да залијем. Шта вреди. Ко још чује и кога још интересује ова моја прича.

Милица и Томо Димитријевић дочекали су нас испред куће, у Скеланима, општина Сребреница. На узвишици, испод винове лозе засађене кад им се први син, Славиша, родио, стајали су као окамењени споменици. На столу фотографије дечака. А свуда туга, дуга двадесет две године.

Милена Марковић | 22. јун 2015. 22:00 | Вечерње новости

Срби у Сребреници и Братунцу не заборављају злочине под командом Насера Орића(4). Син Владо: Желим да убицу мога оца стигне заслужена казна

Кад смо ону екипу заробљених Срба из затвора поново повели према Залазју и кад је почело клање, мени је допао Слободан Илић. Попео сам му се на прса... гледао је у мене и није проговорио ни речи. Извадио сам бајонет и директно га ударио у једно око, па провртео. Није ни запомагао. После сам ударио у друго око... Нисам могао да верујем да не реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, па сам га одмах преклао".

Ово "исповедање" Насера Орића записао је у својој књизи "Планирани хаос", Ибран Мустафић, један од кључних људи током рата у Сребреници. Мустафић све време тврди да му је Орић то лично посведочио, и да ће он против Орића да сведочи, "уколико до тога дође, а он буде позван".

Са овим Мустафићевим записом о ужасу идемо у Бијељину, у сусрет Влади Илићу, сину убијеног сребреничког судије Слободана Илића.

Ко ће пред овим младим човеком да понови сведочење о страдању оца? Да ли ће да пристане на разговор или је тек пристао на сусрет. Био је Влада Илић храбрији од нас.

Овде, где ти убију деду и оца, не смеш да чекаш да ти се дете роди: где ти два пута спаљују кућу, тешко је нову да придигнеш. Зато је све ово пусто.

Залазје, потомци Драгичевића, породице уписане у жртве и Другог и последњег рата дошли су да покосе око споменика. Припреме белеге за предстојеће дане. Дане сећања на српске жртве.

Звижде косе, пада трава, а гавранови одозго не одустају. Ударили у грактање, као да је судњи дан.

- Они су овде најгласнији - говоре потомци Драгичевића.

Споменици надвисили пропланак. Један сведочи о покољу Срба 1943. године. Други - о убијенима 12. јула, 1992. На првом 97 имена. Четрдесеторо деце, њихове мајке, дедови и очеви. На другом, понављају се презимена: Ракићи, Станојевићи, Драгичевићи, Илићи, Максимовићи. Педесет четири жртве. Више од две деценије за њих деветоро није се ни знало где су. Нашли су их на сребреничкој депонији, 2012. године.

- Где да се вратиш, човече божији - каже Неша Драгичевић. - Овде су их клали. Одавде вукли... И, сад док стојим, не знам на чијој крви стојим.

Милена МАРКОВИЋ | 24. јун 2015. 21:31 | Вечерње новости

Срби у Сребреници и Братунцу не заборављају злочине под командом Насера Орића (6): У сумрак се Срби у Кравици затварају у куће, а колоне Бошњака кличу Орићу. Нема породице из које неко није страдао

НЕ знам ја одакле ви долазите и ко вас шаље... Пролазе ових дана свакојаки, сви кажу: "Из Београда смо". И, сви питају: "Шта мислите, треба ли Орић да буде изручен Србији?" Ми кажемо: "Треба да одговара". Питају: "Шта мислите о британској резолуцији?" Ми кажемо: "Да за наше жртве неко пише резолуцију, имао би шта да напише. Гробови сведоче, црне мараме сведоче, ми сведочимо... После, ништа чули, ништа видели ови што су нас питали".

У Кравици, код Братунца, Срби ником више ништа не верују. Затварају се у куће, с првим сумраком. А, у сумрак, и током читаве ноћи, од Коњевић Поља према Братунцу и Сребреници стижу читаве колоне. Породице страдалих Бошњака, разна удружења, чују се сирене аутомобила и вика: "Орић, Орић!"

Кравица, место српског страдања. Сведок и опомена. Војници под командом Насера Орића, у овом селу, на православни Божић 1992. побили су 49 Срба, већином жене и старце. У околним засеоцима страдало их је још 105 - од маја те године, до пролећа 1993. Убијани су редом. Нема породице да није страдао не само један, него више чланова у овим нападима. Цела српска села у братуначкој општини, као и у сребреничкој, опљачкана су и спаљена.