Институт за истраживање српских страдања у XX веку

СРЕБРЕНИЦА | Сведок бр. 50 / 13. септембар | Пише: Миливоје Иванишевић

Од како су се Срби 11. јула 1995. године вратили у Сребреницу, оружјем као што су и истерани, круже лажне приче о великом броју убијених недужних муслиманских цивила, стараца, жена и деце.

Наметнути култ Сребренице постаје метафора готово незамисливог, чак геноцидног злочина.

Временом су све бројке умножаване и коначно достигле толике размере да данас, не само хашки Трибунал и западни медији, или муслиманске верске и цивилне власти - што се могло очекивати - већ и званичници других држава, па и многи људи у Србији, говоре о највећем злочину у Европи после Другог светског рата, па и о геноциду.

Ову тезу многе невладине, или Сорошове организације у свету, на разне начине подгревају, глорификују и стално држе у жижи интересовања. Цивили Сребренице се користе за све што је муслиманским политичарима потребно.

На њима они граде своју личну егзистенцију и политички углед. Њима се реч „геноцид“, за коју доскора нису ни знали шта значи, осладила као шећерлема и не испуштају је из уста.

10.09.2016 | Д. Декић - Вести
Посета директора центра "Симон Визентал" Ефраима Зурофа имаће позитиван одјек у поновном бацању светла на страдања Срба од других народа, од нацистичке и усташке руке, каже за "Вести" председник Института за истраживање српских страдања у 20. веку Миливоје Иванишевић.

Спори радови на спомен центру: Зуроф у разговору са Николићем

Без Зурофа који долази захваљујући владики пакрачко-славонском Јовану, како истиче Иванишевић, тешко да би држава Србија и поред напора могла много да уради на откривању истине о тим злочинима.

Претварање Старог сајмишта, где је био нацистички логор, у Меморијални центар Холокауста и рад мешовите православно-католичке комисије за утврђивање истине о улози Алојзија Степинца у Другом светском рату, биле су главне теме председника Србије Томислава Николића и Зурофа.

Н. Ш. Р. | 29. август 2016 | Вечерње новости
Републички институт за истраживање српских страдања у двадесетом веку припрема нове доказе

БАЊАЛУКА - Директор Института за истраживања српских страдања у 20. веку Миливоје Иванишевић најавио је да ће ускоро пред јавност изаћи са документима који доказују да је бошњачка истина о Сребреници велика обмана, фарса и фалсификат, а да су прави страдалници на том подручју подрињски Срби.

Он је изјавио Срни да су сви покушаји српске стране да Савету безбедности УН предочи српска страдања у средњем Подрињу завршили неуспехом, јер су тамо у јулу 1993. године седели Медлин Олбрајт и Кофи Анан.

Да није узрока не би било ни последица.

То је случај и са посетом члана Председништва БиХ Бакира Изетбеговића Новом Пазару и тзв. Санџаку. Он је, јавно, својом посетом обележио значајан јубилеј у част и славу СДА и свог оца Алије Изетбеговића. Истина, у то време између Србије и БиХ није постојала међудржавна граница која данас, захваљујући његовом оцу, постоји и зато има велики значај у међусобним односима. Овим та прича, или прича о првом узроку, може да буде и завршена.

Други, за јавност скривен узрок треба такође ставити на увид. То је велики допринос муслимана Санџака у ратним подухватима Армије БиХ. Ту је, по угледу на Хитлерове СС јединице, својевремено тајно формирана паравојна муслиманска оружана формација „Патриотска лига народа“.

Из „Санџака“ су чувени борци Прве санџачке бригаде у Сарајеву која је за Србе овог града била што и Гестапо за Јевреје у Немачкој. Многе санџаклије, од којих неки данас живе у Србији, носе највиша одликовања и имају високе чинове Армије БиХ. Они су заслужни за стотине уништених српских села и десетине хиљада убијених лица српске националности. Они су опслуживали преко 500, од чега само у Сарајеву 123, концентрациона логора у којима је мучено, силовано и убијено више хиљада наших сународника. Без помоћи Санџаклија тешко би муслимани Сарајева 1992-1995. год. успели да побију скоро 8.000 мештана српске националности. То је четири пута више него што су Срба у Сарајеву убиле усташе Анте Павелића у подударном временском раздобљу током Другог светског рата.

18.08.2016 | СРНА |  Вести

"Срби Сребренице су, после свега што су преживели у 20. веку, сведени на националну мањину или етничку групу коју изгледа хоће да дотуку демократским методом на референдуму о Сребреници", оценио је председник Института за истраживање српских страдања у 20. веку Миливоје Иванишевић.

- Главни посао с ножем успешно су обавиле претходне генерације градоначелника Сребренице и његове братије - закључио је Иванишевић у писаној изјави достављеној Срни поводом најаве градоначелника Сребренице Ћамила Дураковића да ће расписати референдуму за издвајање Сребренице из састава Републике Српске.

Све почело 1914.

Историчар Иванишевић подсећа да претензије муслимана на Сребреницу потичу од памтивека, а препреку је представљало српско становништво над којим су у 20. веку у три наврата извршени стравични злочини.

Политика | 03.08.2016.

Текстом Чему замајавање јавности с пописом српских жртава, који је објављен у Политици 28. јула, Ђурић жели да осујети рад на попису пострадалих Срба у двадесетом веку. Он признаје да је такав попис неопходно обавити, па да је и сам покушавао да оргaнизује рад на том послу, али да његов предлог „није наишао на интересовање у високим органима државне управе”.

Сад, кад се тог посла прихватило Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у XX веку и када је Свети синод Српске православне цркве, препознавши племениту потребу таквог посла, одлучио да посредством својих парохија помогне Друштву у прикупљању имена пострадалих Срба, Ђурић је то оценио као „замајавање јавности”.

Штавише, он се усудио да обезвреди и Друштво и свештенство за посао прикупљања података о страдалом српском станвништву. Друштво и свeштенство прогласио је нестручним, неспособним и аматерским за тај посао јер, како рече, не познају методологију рада, чији је он, како се нарцисоидно рекламира и представља, прворазредни и незаобилазни зналац.

Одговор на полемику Вељка Ђурића Мишине

Вечерње новости, 19. јул 2016.

Bршилац дужност директора Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина у свом noкyшajy да одговори на мој нa мој напис „Предrовором се не броје жртве“ поставио је питање „Шта, у ствари, хоће Миливоје Иванишевић“? Господин дирекrор је, да би забашурио своје недело, поменуо разне институције и људе, али је избегао да каже једино што је важно, а то је откуд његово име на публикацији која није његово дело.

Публикација „Књига мртвих Срба Сребренице 1992–1995.“ као ни имена покојника нису оспорени десет година, иако су имали више издања а само у „Вечерњим новостима“ публикована је у огромном тиражу. Међутим, признајем да су грешке увек могуће, поготово када је најобимнији део посла обављен у ратним условима, али у таквим ситуацијама значајно је какав је карактер грешке и колики је њен обим. Пресудно је да ли грешка угрожава веродостојност документа у целини. (Погрешно написано име оца, на пример, није Радован већ Радисав или је погрешна година рођења, нису од великог значаја. Али је неопростива грешка ако је жив човек евидентиран као жртва. То се мени никада није догодило.)