Институт за истраживање српских страдања у XX веку

БЕОГРАД, 9. ОКТОБРА /СРНА/ - Директор Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић оцијенио је да ослобађајућа пресуда Насеру Орићу може да значи да је тужилаштво саботирало обезбјеђивање квалитетних доказа те да све док Република Српска нема своје законодавство, нема ни услова да зликовци над српским народом буду кажњени.

"Увек узимам у обзир тужилаштво. Тужулаштво је и у Хашком трибуналу направило такву тужбу и понудило такве доказе, `да мислим да човек стварно није крив`. Мислим да се то и сада поновило", рекао је Иванишевић Срни.

Иванишевић је оцијенио да је тужилаштво саботирало обезбјеђивање квалитетних доказа.

Предсједник Института за истраживање
српских страдања у ХХ веку
Г. Миливоје Иванишевић

Змај Јовина 15, 11000 Београд, Србија
Предмет: Писмо захвалности

Поштовани,

Желим путем овог писма да се најискреније захвалим у име народа Источног Сарајева и у своје лично име на Вашем тексту објављеном у Вечерњим новостима 24.09.2017. године под насловом "Источно Сарајево - заборављени град".

Вечерње новости, 24. 9. 2017, штампано издање

Недавно је приликом посете Босни и Херцеговини председник Србије Александар Вучић посетио и Источно, или Српско Сарајево. Изузетно редак догађај за ових скоро три деценије. За све то време разне београдске политичке и државне екипе приликом посета главном граду БиХ заборављале су Источно Сарајево и Србе који од  дејтонског прогона насељавају и живе у том делу града.

У рану јесен 2003. године обнародовани су ближи контакти и непосредна сарадња Београда и Сарајева. То је било време кад су још увек у Сарајеву проналажене и откопаване масовне гробнице. Супротно алармантним ратним извештајима о страдању муслимана у свим гробницама су ексхумирана искључиво тела српских жртава. До тада је већ откривено и откопано више масовних гробница побијених Срба (на гробљу Лав у једној од гробница откопано је 36 тела, у другој 16, трећој 41 и то није све; у селу Чемерно 20 тела, а ту је још двадесетак српских села и гробница:Миље, Ледићи, Тошићи, Кртине, Прача, Кијево, Млини, Хотањ, Требечај, Пријесница, да не набрајамо). Свака масовна гробница је доказ злочина. Такође се знало за преко сто концетрационих логора и да су река Миљацка и злогласна јама Казани на Требевићу, најмасовније гробнице у које је бачено више стотине побијених лица српске националности.

Ђ. Баровић - Вести  | Четвртак 21.09.2017.

Стручна јавност у Србији и Републици Српској јединствена је у оцени да предлог измена Изборног и Кривичног закона у БиХ према којима би се убудуће кажњавало негирање геноцида, али и забрањивала могућност кандидовања осуђених за ратне злочине, засигурно неће проћи гласање, али да и поред тога забрињава што Бошњаци не одустају од намере да озаконе тезу да је над њима почињен геноцид током рата у Босни.

Миливоје Иванишевић, дугогодишњи истраживач и један од експерата по питању последњег рата у Босни, директор Института за истраживање српских страдања у 20. веку, оцењује да муслимани у БиХ покушавају на мала врата да прошверцују геноцид.

09/07/2017 |  13:55 ⇒ 14:02 | РТРС | СРНА

Директор Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић оцијенио је да су догађаји из јула 1995. године у Сребреници "фестивал неистина, фалсификата и подвала", те да се нико не пита шта се прије тога догодило са сребреничким Србима.

Иванишевић је рекао Срни да су муслиманске снаге у селима око Сребренице убиле "на хиљаде Срба", дјецу, жене и немоћне, те сматра да је "непримјерено свијету" да власти траже да се тим, јучерашњим убицама, дође и доноси цвијеће.

Он је навео да је посљедњу Српкињу, која је имала 80 година и 40 килограма, нашао на улазу у солитер испред зграде сребреничког СУП-а.

Миливоје Иванишевић, оснивач и председник Института за истраживање српских страдања у XX веку, гостовао је у емисији „Под знаком питања“, радија Слово љубве у четвртак, 17. марта 2017. године. Преносимо најаву радио програма Слово љубве и везу до звучног записа овог разговора.

Миливоје Иванишевић, књижевник и историчар, оснивач и председник Института за истраживање српских страдања у XX веку, члан Сената Републике Српске представља своју најновију књигу "Геноцид над Србима, Сарајево 1992-1995, сведочења преживелих логораша" и говори о страдању наших људи током грађанског рата. Госта питамо зашто је међународна заједница сарађивала са Муслиманима, зашто се и у Србији данас говори да су Сарајево разорили Срби и како су бебе и старице мучене у сарајевским казаматима. "Наш циљ је био да опстанемо у Босни и Херцеговини", каже Иванишевић.

Целу емисију можете чути на овој вези:
http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13211

Три пута су представници српске нације у прошлом веку склапали и потписивали мировне уговоре по којима су на овим балканским просторима стваране нове, или обнављане и прекрајане претходне државе. Сваком мировном уговору претходиле су тешке године великих ратних страдања: људски губици, уништена материјална и културна добра, окупација, глад и терор. Али увек је то окончавано изгоном окупатора, а тиме и укидање терора и, што је за државу и народ посебно важно, сачуваних територија. После тога би, по уобичајеном редосладу, следила међународа мировна конференција и потписивање мировног уговора. Тако је створена, прекрајана и обновљена Југославија, а на крају века у Рамбујеу створена је и Република Српска. Међутим, предмет нашег интересовања није прекрајање или стварање нових држава већ људски губици српског народа који су уграђени у темеље Југославије и, после Рамбујеа и Париза крајем 1995. године, у темеље Републике Српске.

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

Муслимани су само у првој ратној години убили више лица српске националности него што су их убили фашисти за време немачке окупације током Другог светског рата

Геноцид над Србима у Сарајеву и грађански рат у Босни и Херцеговини започео је 1. марта 1992. у недељу када су у центру Сарајева муслимански екстремисти с улице отворено пуцали на српску цркву и сватове.  Том приликом су убили старог свата Николу Гардовића, само зато што је србин и хришћанин. То је био знак за општи напад на Србе, а Сарајево је претворено у највећи концентрациони логор  после Другог светског рата у коме су муслимани убили 7019 Срба, што је знатно више него што их је за време Другог светског рата убио познати крволок, Хрват Анте Павелић. У току истог месеца, марта 1992 .год. извршени су масовни покољи Срба у Бос. Броду, Сијековцу, западној Херцеговини, на Купрешкој висоравни...То је принудило Србе на самоодбрану и они су се, више самоиницијативно него организовано, прихватили оружја да би предупредили геноцид из времена НДХ, да спрече масовне покоље који су над њиховим прецима извршили хрватски фашисти кад је само у Јасеновцу свирепо побијено преко 800.000 српских цивила, претежно похапшених у БиХ, а међу њима и преко 30.000 српске деце.